Za ovu trku u Našicama, čula sam već nakon prvog izdanja pre 2 godine, kada je pobednica bila moja prijateljica, trkačica Adrijana Šimić, koja je inače rođena na Paliću. Ipak, nismo se upoznale u Subotici, niti u okolini, već na Plitvičkim jezerima 2015., kada smo obe trčale maraton. Ona je od onda postala sjajna ultramaratonka, što duže to bolja, a ja sam ostala pri najvećoj ljubavi atletskom maratonu 42,2km, ili ultrama koje su blizu te distance, kao šestočasovne ultre, 50km ili trekinzi oko 30-45 kilometara. Već tada sam ja „googlala“ da Našice nisu daleko od Subotice…
Definitivna odluka da se okušam(o) na ovoj trci pala je nakon čitanja teksta od Draga Boroje o njegovom učešću na Backyardu u Poljskoj, a paralelno sa time članovi ARK Trona su sklopili lepo prijateljstvo sa Borisom Abičićem, čiji klub Nexe iz Našica je domaćin trke, te čim se pojavila najava za ovu trku, sam ga i pitala detaljnije informacije. Ubrzo posle toga se četvorka našeg kluba Ark Tron našla prijavljena. Nenad Grković, Zlatko Bedić, Đerđ Teleki i ja. Proverena ekipa koja već godinama zajedno ide na trke. Koliko smo se unapred prijavilli za trku koja se održala 30.06.2023., govori podatak da smo startnine platili u kunama, koje su ukinute 01.01.2023.
No, da pređem na svoje utiske sa ove avanture, koja nije nimalo laka, ali ostavila je mnogo utisaka, i adrenalina. Lokacija na jezeru Lapovac je takva, da je tamo potpuno divlje kampovanje, a sve što ima, doneto je montažno od strane domaćina (prenosivi toi toi toaleti, montažni šatori, aparati sa balonima vode, internet ruter, itd itd.), a ostatak smo doneli mi sami sebi u vidu šatora, stola, stolica, dušeka na naduvavanje, i gomile opreme za trčanje. Moji klupski drugari su se šalili sa mnom, koliko opreme nosim, ali kada su videli druge takmičare, shvatili su da sam ja još skromna.
Trka startuje na svakih sat vremena počev od 18h, i trči se 6706 metara krug oko jezera. U svojoj glavi sam ja zacrtala neku želju, ne mogu reći cilj, jer dok se prvi put nešto ne isproba, to je još u oblacima, a tek nakon prvog iskustva se konkretno može planirati i ciljati više od toga, i da li je realno ili ne. Imala sam želju 100km, odnosno 15 krugova, tj 15 sati, ali posle prvog kruga apsolutno mi je jasno bilo da od toga neće biti ništa.
Staza je vrlo zahtevna, kompletno trail, blago valovita, ali smenjuju se i trava, kamenje, rupe, pa jedan segment sa mnogo korenja i krivudanja između drveća. Ruku na srce domaćini su zaista očistili stazu, pokosili, obeležili sprejem opasne delove, ali kako je trka startovala u 18h za nas koji ne spadamo u top ultraše, koji će trčati 20+ sati, većina trke se odvijala po mraku.
Posle prvog kruga koji me je već mentalno umorio, jer sam obrađivala utiske teškog terena, i brzo rekonstruisala ciljeve u glavi, nekako se sledeći krug već bolje namestio i do ponoći, odnosno 6 sati sam solidno gurala krugove za oko 42-45 minuta, plus minus. Pauze od 15tak minuta provodili smo kod okrepe i kod svog šatora sa umivanjem, ponekom zamenom majice, uzimanjem lampe kad je pao mrak i slično.
Zvanična okrepa je imala hladnu vodu, izotonike i coca colu, kao i banane, u jednom delu i lubenice, krekere. Možda je zafalilo neke konkretnije hrane u malim „dozama“, neke pite, ili pogačice, ili tako nešto na zalogaj slano. Jer od ponoći je zamirisao roštilj kraj staze, a posle 6 sati trčanja, već se stomak zaželeo neke konkretnije hrane, a velika parčad svinjskog vrata koja su cvrčala na roštilju je samo pozivala na odustajanje, nikako na grickanje usred trčanja.
Noge su već otežale nakon 7 sati, iza mene je već bilo više od maratonske distance. Istini za volju nisam u poslednjih 2 godine imala ultre duže od 50km, te sam odlučila da barem 8 krugova napravim i pređem tu granicu. Posle već sve kraće pauze brzo sam ušla u osmi, mislila sam poslednji krug, ali onda mozak i matematika radi, i pada odluka da idem i deveti, i time zaokružim na 60 istrčanih kilometara. U taj deveti krug ušla sam srećna da se bliži kraj borbi sa mrakom, džombama, rupama i korenjem, prvo sam krenula baš lagano, sa malo hodanja, a onda sam poslednja 2km ubrzala i ušla na kraju za 51 minut, te sam mogla da se isforsiram i uđem u deseti, i sa još više šetnje uspela bih ga završiti, ali čekala sam zasluženi kraj i odlučila da je moje prvo učešće završeno.
Na trci nema čipovanih rezultata, mora se svaki put dođi do zapisničarskog stola da dobijemo potvrdu da smo upisani. Tamo je samo prva dva kruga malo gužva i traje desetak sekundi, ali posle se svi takmičari razvuku, a i sve ih je manje, te to ide vrlo brzo i jednostavno. A kada odlučimo da stajemo, istim tim zapisničarima treba da se javimo, jer na ovoj trci pobednik je samo jedan jedini onaj koji ostane poslednji na stazi, i istrči najviše krugova. Elem kada to prelomimo, onda nas upišu da smo završili, i odsviraju tužnu muziku da smo „sahranjeni“. Tako dok trčimo čujemo ponekad tu melodiju, jer verovatno neki takmičari nisu stigli do sledećeg kruga pa su se tad javili, ili nekad dok smo na pauzi uzastopno čujemo tužne melodije, znajući da je više njih odustalo.
Nakon odustajanja, bila sam veoma sretna i puna utisaka, nisam znala šta ću pre, od presvlačenja, roštilja i piva, ili samo da sednem konačno bez trke na zvonjavu za sledeći krug. Od ostatka ekipe Nenad i Zlatko su zbog sitnih povreda od ranije, odlučili stati posle 4 kruga, a Đurika najjači na najgorim terenima je i ovaj put dokazao da leti gde drugi pate, i izvukao najviše od nas 11 krugova, odnosno skoro 74 km.
Pobednički novčić Tomislava Poljaka
Impozantan je podatak da najbolji na ovakvim trkama istrče preko 24 sata. Ove godine je prošlogodišnji pobednik Tomislav Poljak (Ak Martin Dugo Selo) odbranio titulu od prošle godine, sa 32 sata/kruga i popravio svoje vreme za 4 sata. Poslednjih 6 krugova borio se za pobedu sa Slovencem Matejem Arnušom, za koga kažu da se on na kraju povredio, inače ko zna koliko bi oni još krugova obrnuli. Najbolje žene Bojana Gostan i Nataša Robnik su bile skoro do kraja ravnopravne sa muškarcima, iako je ovo specifična trka gde postoji samo jedan pobednik, ali opet generalno 3. i 4. su Slovenke (1. i 2. žena) koje su ostale na stazi 25 i 26 sati. Malo neverovatan podatak da se za takav poduhvat dobije samo DNF novčić, isto kao i oni koji stanu posle 1-2 kruga, ali ovo je pomalo luda trka sa takvim pravilima, koje svako zna kada se prijavi, te nema ljutnje.
Pobednik Tomislav Poljak i najbolji DNF-ovac Matej Armuš
Sve ove poduhvate ja sam već pratila putem interneta u Subotici, a sam epilog pobednika sam saznala ujutro, jer je gore pomenuti dvojac zagazio duboko u drugu noć, te sam čekajući rezultat drame, na kraju ipak poklekla i zaspala.
Nakon više prespavanih noći, mogu reći da mi je Backyard ultra definitivno zaokupila misli, i potpalila neki novi/stari žar za ultramaratonima. Sledeće godine vraćam se sigurno u Našice, a plan je i izabrati neku trku istog formata u Mađarskoj, kojih izgleda na prvi pogled ima barem 5-6, u okolini Balatona. Volela bih da start bude jutarnji, jer mislim da mi to više leži nego noćno trčanje, a nemam baš ambicije da izdržim 24h pa da svakako trčim i celu noć.
Klub 100 maratona 