Polako smo prilazili, sedeo sam na suvozačkom mestu i kao malo dete gledao kroz prozor auta. Tada sam shvatio da nisu oblaci to gore što vidim, već vrhovi! Na prvi pogled dah mi se zaustavio, nepomično sam gledao u vrhove koji su se uzdizali iznad oblaka…
U tom momentu sam se zamislio „pa šta je ovo?“, nisu valjda to ti Alpi na koje ja planiram da idem, da ih „pokorim“. Trudio sam se da se to ne primeti, nisam želeo da žena i dete koji su sa mnom u kolima osete da se plašim. Milijan je još mali, on neće skontati da mu se tata plaši, ali žena… Pred njom moram da budem muško! U istom momentu mi se obratila sa rečima: „Šta ti je, mužu? Ma ništa, rekao sam mirno.“
Dva dana pred trku stigli smo u Aostu i smestili se u predivnom smeštaju „ Bhotanica“. Naš domaćin, Đani i njegov brat su više puta završili TOR. Njima to dođe kao nešto prirodno, nešto što moraju jer su odatle. Sa oduševljenjem su nam davali sve potrebne informacije i objašnjavali delove TOR-a, a takođe su nam prepričavali i neke druge trke koje se održavaju kod njih. Za TOR su rekli da nikako ne žurim prve dve životne baze. Đani ima prelep ogroman vrt u par nivoa, jer je na padini, kao i sve ostalo. Svaka biljka ima pločicu sa nazivom na italijanskom i na latinskom, a moja žena koja je inače master hortikulture je ostala oduševljena. Tek sada dok pišem razmišljam o tome kako je ona zapravo i našla taj smeštaj- dakle birala je konkretno ono što se njoj sviđa, ali i to je okej jer i ja sam zaljubljenik u baštovanstvo.
Sutradan smo otišli u Courmayer da uzmem startni broj, Milijan je zaspao, a mi smo pronašli neku sportsku halu gde je bio expo centar i podela startnih brojeva. Na ulazu dobiješ broj, kažu ti da skeniraš kod i da na toj aplikaciji pratiš kada si na redu za registraciju i podizanje broja.Bio sam broj 986, a na redu je bio tek 300 i nešto. Čekao sam kao na Horgošu, nije bilo kraja, razmišljao sam da okrenem broj jer je bio na belom papiru, shvatio sam da u tom slučaju dobijam isti broj 986. Poprilično naporan i iscrpljujuć dan. Tamo sam sreo ostatak ekipe iz Srbije- Dalibora, Aljošu i Dragoslava koji su predstavljali ekipu Ultra trkač Srbije. Dalibor je ovde najiskusniji i predvodnik ekipe, završio je u dva navrata, ovo mu je pohod na treći put. Pre trke mi je dao puno korisnih saveta. Ostavio sam „Drop Bag“ dok su moji verni pratioci seli u kafić da pojedu i popiju nešto. Posle smo se vratili do smeštaja, proverio sam opremu i poprilično rasterećeno legao u krevet. Nekako nisam mislio o tome šta me čeka, a sanjao sam to puno puta. Nekada sam imao osećaj da sam u snu već par puta prešao celu trasu. Bez misli i opterećenja, kao da me sutra čeka neki opušten, bezbrižan dan na nekom odmoru odspavao sam u „tabli“ malo više od 12 sati, da bi se posle ispostavilo da je to bilo više nego u narednih 6-7 dana.
Trkačka avantura „Tor des Geants“ započela je 10. septembra u 12 časova u Courmayer-u. Trka „Tor des geants“ iliti „trka divova“ je jedan od najtežih planinskih ultramaratona i ove godine se održavala od 10-16. septembra. Trka se održava u severozapadnoj Italiji, u dolini Aoste. Dužina staze iznosi oko 350 kilometara sa skoro 30000 metara uspona. Staza prolazi ispod 5 najlepših vrhova Centralnih Alpa, a vremenski limit trke iznosi 150 sati ( to je 6 dana i 6 sati). Staza prolazi kroz 34 različite opštine duž zvaničnih staza Valle d’Aosta. Većina ovih planinskih vrhova doseže oko 3000mnv. Broj prijavljenih takmičara je ograničen na 1100 takmičara iz različitih delova sveta i još jedan deo startnih brojeva je rezervisan za VIP učesnike. Trku je na kraju završilo 620 takmičara, od prijavljenih preko 1200. Postoji oko 50-ak okrepnih stanica duž trase i 6 tkz. life bases gde su takmičari pored okrepe mogli da spavaju, dobiju medicinsku pomoć, masažu i da vide svoje bližnje ili asistente koji su ih pratili tokom trke. „Životne stanice“ su bile otprilike na svakih 50 km. Ova trka pored fizičke spremnosti, zahteva i psihološku, mentalnu i emotivnu snagu i stabilnost. Trasa kojom se trči je neverovatno teška, takvi usponi i spustovi, oštre stene i kamenje- nešto što se rečima ne može dočarati, a pri tom telo trpi veliko opterećenje, kolena, butine, stopala, žuljevi. Koncentracija stalno mora biti na visokom nivou, uprkos manjku sna tokom tih 6 dana. Vremenski uslovi su različiti i poprilično nepredvidljivi na planini. Tokom ovogodišnjeg izdanja, takmičare je tri dana pratilo sunce koje je pržilo, da bi posle preovladala kiša koja je dodatno otežavala kretanje, naročito noću.
Slikamo se na startu- slikam se sa Mirjam, Mirjam slika mene i Milijana, ja pravim selfi sa Milijanom, pa pravim selfi sa njima svima. Napolju je jako toplo. Nisam ni bio svetan da je došlo vreme za start.
Stajao sam sa ekipom iz UTS-a, krenuli smo. Neću da trčim, svi kao da žure, ali nosi to i mene. Nebrojano puno ljudi na ulicama, stari, mladi, svi! Svi su na ulicama i navijaju na sav glas, zvone onim velikim zvonima koja čujem i sada u noćima kada zatvorim oči. Ulazimo u prvo „usko grlo“ i na izvoru pre toga Dalibor govori polako, za par dana ćete poželeti ovo. Tu smo se i rastali. Setio sam se toga par puta, stvarno. Posle tri uspona i 50km stigao sam na prvu životnu stanicu. Rekao sam ženi da na prvu stanicu ne dolaze, da ću sve moći sam. Polako sam jeo, spremio stvari za dalje i legao. Od sunčanice kao da sam dobio neku temperaturu. Rekao sam gospođi koja je pazila na nas u delu gde se spava da me budi za sat vremena, ali sam i navio alarm na mobilnom, zapravo dva alarma za svaki slučaj da ne zaspim! Posle 15-ak minuta se budim prvi put, proveravam koje je vreme, shvatam da ima još za planiran odmor, osećam hladnoću, pokušavam da se ušuškam i da se što manje pomeram, otvaram oči za 10 minuta, opet sve isto. Ponovio sam to još jednom i rešio da krenem dalje.
Čeka me novih 54 km sa još više uspona, sa time da se penjemo i na najvišu tačku tokom trke, Col Loson na 3299mnv. Prvi dan sam slušao audio knjigu „Hari Poter i kamen mudrosti“, želeo sam da u nekim momentima odlutam u neki drugi svet, u neku drugu priču, da živim te momente iz knjige dok mi je ovde teško. I uspevalo je. I drugi dan sam krenuo tako. Primećivao sam da više nema potrebe za čeonom lampom, polako je svitalo. Prva pomisao je bila pa gde su ptice? Nekako sam navikao na našim planinama, konkretno mislim na Frušku Goru da su jutra propraćena cvrkutom raznih vrsta ptica, ali to ovde definitivno nema. Prvo sam nazvao oca da mu se javim, da zna da je sve u redu i da ne brine, zatim sam pustio Potera. Nos mi je je bio zapušen od hladnoće tokom prethodnog spavanja. Za čas posla sam bio na prvom vrhu. Neposredno pre vrha sam pokuša da izduvam nos i počela mi je krv i z nosa. Taj dan me je to par puta mučilo. Osećao sam se malaksalo svaki put kada krene krv. Sva sreća to je stvarno bilo po malo i brzo je stajalo. Sledeći tren sam već bio na Col Entrelor 3004 mnv, a već sledeći na Col Loson. Na životnoj stanici me čekaju moji verni pratioci, Mirjam mi sve menja u rancu, dok se ja tuširam i dok mi medicinsko osoblje sanira par malih žuljeva koje sam napravio usput. Legao sam da spavam i opet ustao pre nego što je bilo planirano. Milijan je spavao u kolima, stao sam na kratko da ga vidim, ženu poljubio i hrabro nastavio dalje po noći.
Od Cogne do Donasa ima oko 46km, na profile staze samo jedan uspon (2830mnv) i dug spust (322mnv), fenomenalno, zar ne? Tu negde i srećem Slovenca, Boruta- čoveka koji je pre dve godine uspešno završio TOR. Poslednjih nekoliko kilometara te deonice idem sa njim. Jednu od kafa koju ću dugo pamtiti smo popili na njegovu inicijativu. Toplu i gorku. Ta toplota je ubrzo nestala, dok je gorčina tek počela da se prožima kroz našu avanturu. Ubrzo nakon kafe spustilo se i par kapljica kiše. Nebo se zacrnilo, a temperatura znatno pala. Borut mi je dao njegovu najlonsku kabanicu jer je imao dve na dohvat ruke i polako smo nastavili, ali oprezno jer počinje sve da kliza pod nogama.
Pred samo veče stižemo u Cogne koji je na 104km od starta , kiša je stala. Tu me dočekuju žena i sin koji trči meni u zagrljaj, u prvi mah ga nisam ni prepoznao. Možda je to prvi znak umora koji me je stizao. Jedva sam čekao da ih vidim. Mirjam mi kupila picu, tačnije dve, jednu kaprićozu a drugu sa 4 vrste sira. Pojeo po dva parčeta i zaspao na suvozačkom mestu jer je bila velika gužva na mestima predodređenim za to na trci.
Iz Donasa sam krenuo oko 22h, sat i po ukupnog odmora i spreman sam za dalje. Na meni je previše stvari, stajem skidam jaknu jer jaki usponi kroz par sela podižu telesnu temperaturu. Izgubio sam jednu flašicu sa vodom, to me brine.na svakom izvoru i česmi pijem i punim dve flaše od pola litre do maksimuma. Sela kao da su napuštena dugo vremena, oseća se čudna tenzija u vazduhu… Na kratko sam sustigao Boruta, išli 2-3 km zajedno pa se rastali, ja otišao ispred. Ta samoća je veoma čudna, osećao sam se malo uplašeno, rešio sam da više ne slušam Harija Potera, jer sam od stena, drveća i svega ostalog sam stvarao likove iz knjige, najviše sove I Harija na metli…. Došao sam do La Sasse, odatle imam samo 4,5k do Rifugio Code gde sam planirao mali odmor, a i mnogi su mi taj deo naveli kao jedan od težih. Spreman sam krenuo u taj deo, računao, za čas sam ja tamo! Kada međutim. U momentu se sve promenulo, par kapi kišice. Vadim kabanicu. Dok sam se upakovao shvatam da je počela oluja. Ništa se ne vidi, s desna duva ko u Banatu. Magla i kiša pred očima je jedino što se vidi uz pomoć čeone lampe. Pokušavam da žurim, gledam na sat, računam koliko ima do planinarskog doma. 
Ništa ne vidim. U daljini se jedva naziru flurescentni delovi markacija. Put ne vidim. Idem ravno na gore. Zapinjem na svakom drugom koraku, već sam skroz mokar od pojasa na dole. Malo sam se smirio kada je počelo da grmi na sve strane, bio sam siguran da je to to, nema dalje. Molim Boga samo da dođem do planinarskog doma i tu stajem. I dalje grmi jedva se vidi. Spazio sam dva takmičara ispred mene i požurio do njih i u tom momentu u borbi za goli život doneo odluku da idem neposredno iza njih, neka oni budu ispred na malo većoj visini, pa neka njih prvo udari grom, a ne mene. Sada moram da priznam da me je sramota toga, ali tako je bilo. Jako sam se čudno poneo kada sam se uplašio, dok sada kada sa bezbedne distance mislim o tome smatram da je to veoma sebičan čin koji sam uradio, ali verujem da bih opet u sličnoj situaciji slično uradio. Elem, konačno sam se dovukao do Rifugio Code. Umoran, mokar, bez trunke motivacije za dalje ulazim unutra, čekiram se, uzmem dva zalogaja hrane i pitam za krevet za spavanje. Odmah odlazim do sobe. Dobio sam sa leve strane krevet na spratu sa dva ćebeta i jednim jastukom. Patike su mi skroz mokre, ostavljam ih napolju u hodniku, a ostale mokre stvari nosim gore na krevet sa sobom. Otvaram ranac, kad vidim da je sve mokro osim kišnih pantalona. Nemam čak ni suvih gaća. Skidam mokre, samo pantalone oblačim. Sat stavljam na eksternu bateriju, a mokre gaće ispod mene da se osuše. Ustajem za 40-50min, sve te odvratne, hladne, mokre stvari oblačim na sebe, ranac nema više 10-12 kg, sada ima valjda 15-18kg. Planinarski dom kao da se malo ispraznio, pitam za vreme i kažu mi je prognoza da neće padati jedno 3 sata… Još par zalogaja i gas. Malo su pogrešili, nije padala samo 30 minuta. Penjemo se pa se spuštamo i tako u nedogled, opet pojačava kiša, kada ooop. Dok sam shvatio šta se dogodilo bio sam dva metra niže na dupetu. Ruka mi je ostala vezana u rukavici od štapa koji je bio polomnjen na dva dela, a sreća moja je u sajli koja je prolazila kroz štap, drugi deo štapa je bio između dva kamena. Da to nije bilo tako, verovatno se ne bih tako brzo zaustavio. Ne bih da mislim o tome ni sada. Podigla me neka devojka iz Irske, kod nje sam stavio u torbu svoj slomljen štap da ga ne bacim u prirodi. Nastavio sam sa jednim. Još dva puta sam pao. Nekako došao do Niel-a i opet mislio da je to to. Nemam ništa da obučem, nemam štap. Tamo može da se stigne kolima. Da li da zovem Mirjam da dođe po mene. Tu da bude kraj? Nekako bi to bilo najbolje rešenje. Ovo je suludo. Loše je za moje zdravlje. Treba li još nešto da mi se dogodi? A onda druga strana misli u toj borbi glave i tela… Dogovorio sam se sam sa sobom da ni jednu odluku ne donosim gladan i nenaspavan. To mi je Marina Lazić u jednoj od mnogih poruka koje mi je slala napisala i čvrst sam bio u tome da to bude tako. Jeo sam baš puno. Par čaša toplog slatkog čaja. Proveo dosta vremena tako polako unoseći energiju na usta. Gore suv, dole u mokrom šorcu i gaćama, umotan u astrofoliju, bos. Mislio sam na razočerenje koje bih priredio svojoj porodici, Mirjam baš veruje da ja to mogu. Ni u jednom momentu joj ne pominjem da ima naznake odustajanja, samo joj se po malo žalim na težinu i uslove, ona me stalo ohrabruje, ne dovodi u pitanje mogućnost odustajanja. A i sam sam više puta pomenuo da odustajanja nema zbog toga što mi je teško ili tako nešto, može samo ne daj Bože ukoliko se dogodi neka ozbiljnija povreda. Prsti su mi katastrofa od mokrih patika, ali to se ne računa. Previše sam uložio sebe u ovo, od februara samo o tome mislim. Moja porodica trpi svo to vreme. Mislim na svog psa, ženka Lagota koja je ispala žrtva moje želje da dođem na ovu trku. Ona je jednog pretoplog letnjeg dana, dok je išla kao i uobičajno na trčanje sa mnom doživela toplotni udar i uginala mi bikvlno na rukama, dva dana smo plakali svi u kući.
Presekao sam, obuo patike i krenuo, imao sam oko 3,5 kilometara sa oko 800 metara uspona. Ostavio sam astrofoliju na sebi, samo sam je upasao ispod šorca, napravio suknju. Za sat sam bio gore, već skroz suv. Osećao sam svoju toplotu. Zatim spust 10-ak kilometara koji sam trčao skoro sve vreme…. Top! Vratio sam se! Zadovoljan stižem u Gressoney.
Mirjam mi sve menja. Drugi ranac, sve stvari u kesi. Posle tuširanja i jela legao sam opet u kola, to mi je više prijalo. Ravno sat spavanja i gas. Mrak, hladno je napolju, pa sam opet preterao sa stvarima, to se naravno skonta na prvom usponu. Sam početak startuje sa problemom, prvi put stomak zeza… Pio sam probiotike, ali verujem da to nije dovoljno u odnosu sta sve unosim u sebe… Moja sestra od strica mi je spremila lek i za to, pa je i taj problem saniran u rekordnom roku. Čekalo me dva uspona, koja na grafičkom prikazu staze deluju stvrano sasvim pristojno, a ja čak imam i nove tj rezervne štapove. Valtournenche deluje blizu, ali ne. Obilo mi se o glavu prethodno jurcanje. Mislim da mi je ovo palo kao najteži deo staze. Prvo je bio uspon na Col Pinter, nikada kraja, počeo sam da gubim koncentraciju, ne vidim jednostavno. Stajem, skidam ranac sa leđa, stavljam ga na stenu, umotao se u astrofoliju i legao, 15 min i gas, odjednom dobar! Evo ga i vrh! Odlično! Ali spust, malo sam se ohladio, prsti, stopla, sve boli! Spustio se, usput doživeo jedan ozbiljan pad, opet sreća bez ikakvih posledica. Mislio da će sledeći biti malo blaži, lakši, ali i uspon na Col de Nannaz jednako iziskuje od takmičara… Tu srećem jednog Francuza sa kojim sam pre toga u par navrata pričao, na moje iznenađenje on je u papučama! Pitam ga jednostavno zašto? Odgovara mi Francuz: Pa nemam drugo rešenje trenutno, pogledaj mi noge, skroz su u žuljevima, otekle. Ovo je jedini način da se krećem za sada, bar do sledeće baze dok mi ne saniraju povrede! Bio sam oduševljen, čovek se ne predaje! Ko hoće nađe način, ko ne želi nađe opravdanje. Velik motiv u tom momentu. Sramota me bilo ovih mojim malih žuljeva. Nisam hteo da ih pominjem više. I da se zna, Francuz je završio. Doduše, posle sam ga video u patikama. Baš umoran stižem do sledeće baze Valtournenche. Mirjam me bodri, vidi ona kako mi je, ali neće da mi kaže. Tuš, kolpa, sat u autu i spreman za dalje! Plus brijanje i pranje zuba, osečao sam se kao nov!
Do tada sam samo mislio koliko imam do sledeće baze, sada sam počeo da računam koliko imam do kraja. Još 98 km, od toga 48 do Ollomonta, i posle 50km do Courmayera. Uspon pa uspon pa opet gore, nikako do nekog kraja, i dalje računam, polako shvatam da je sve gora situacija. Puno vremena prolazi, a bas sporo dobijam na kilometraži. Shvatam da ne mogu ni da razmišljam, po pet puta pogledam na kom sam kilometru, ili gde idem sledeće, i za sekundu zaboravim. Totalna konfuzija u glavi. Ali ne stajem! Idem dalje, stižem do Fenetre Du Tsan, Spuštamo se, pa opet gore ka Col de Vessonaz. Matematika kaže da je jako loše. Neću stići u limitu! Oyace stižem u limitu, jedno 2-3 sata ranije, ali me to ne teši. Nekako na izmaku snage krećem dalje ka Ollomontu. Zovem ženu, govorim da nema ništa od mene, da ne mogu da stignem do cilja u limitu. Ali sam rešen da i bez obzira na to sve dođem do cilja, hocu da pređem celu rutu pa makar i bez toga da budem finišer, neka piše da sam diskfalifikovan, ali ja hocu da pređem celu rutu! Tako pomiren sa situacijom idem dalje, idem sve bolje, trčim po malo. Osećam da se vraćam i fizički i psihički. Nisam više mislio o kraju. Konačno je i vreme lepše, nema kiše ceo taj dan. Mislim kako mi je Nikola Kujundžić poželeo lake noge i dobro vreme! Znao je o čemu govori jer je on pored svog iskustva na planinama 2014. godine završio TOR za 125sati! Evo me u Ollomontu. Ležim na travi, igram se sa sinom, žena sprema stvari za dalje. Iskreno ne znam kako je sve to uspevala, da stigne svuda da me dočeka sa malim detetom od tri godine, da pronađe sva ta mesta, bude tamo na vreme, da prepozna šta mi u tom momentu treba. Da me bodri i ohrabruje iako je i sama umorna od svega. Ali sa osmehom i biranim rečima uvek je pronalazila ono što bi me pokrenulo u trenutku. Svaki detalj opreme i potrepština u rancu je znala bolje od mene.Odjednom imam vremena za sve! Pokušavam da zaspim, ali adrenalin ne dozvoljava, malo adrenalin a malo Milijan! Nisam hteo ni da se tuširam kako bih to vreme proveo sa njima. Srećem Aljošu, seli smo za isti sto da jedemo i nismo jedan drugog prepoznali, sedeli smo jedan nasuprot drugog. On je bio sa ekipom pratioca i snimatelja, odlazi jedno 45min pre mene. Možda sam trebao da presečem i da krenem odmah tada sa njim, možda bi bilo lakše. Mrzelo me. Trava mi je bila udobnija od patika. Baš sam se tu opustio i ne naspavan, ali rasterećen krećem dalje.
Do finiša, Courmayera me deli sada još samo 50 kilometara! Opet naravno uspon kao posle svake životne baze, jer su sve pozicionirane u mestima koja su u kotlinama. Već na prvoj ili drugoj okrepnoj stanici stajem na 15 minuta i spavam za stolom, i krećem dalje. Jako mi je hladno. Noć je i neka magla kvari atmosferu. I na sledećoj spavam za stolom. Opet je teško krenuti ali idem dalje… stižem do Saint Rhemi, odatle poduži spust na dole, prvo malo jači, a posle kao da je ravno. Lepa ravna podloga, pred svitanje, jedino i dalje magla pravi problem. Skidam čeonu lampu, držim je u ruci, svetlim od dole sa njom i odlično je! Oko 4 ujutru stižem u Bosses. Tražim krevet za spavanje, moram još sat. Dolazi devojka, kaže da idem sa njom, odvodi me nazad, pa desno, pored neke crkve, obilazimo je, spušta se u neki podrum, ali je jako mračno, ništa se ne vidi. Otvara dole neka vrata i rukom me doziva da siđem. 
Malo mi je čudno i plašim se ali silazim. Kada dole gomila takmičara spava. Jedini prazan ležaj je pripao meni, zaboravio sam da stavim sat na punjač i legao da spavam, ustao sam pre plana, pogledao pored vidim da je sada umesto nekog ko je spavao tu sada Matteo, dečko iz Italije, koji živi u delu gde me je uhvatilo prvo nevreme, on i još jedan njegov drugar iz istog mesta su sa svojih 20 godina prvi put na TOR-u. Njih dvojicu su pratili drugari verovatno iz škole, ili iz mesta u kojem žive. Njih 20ak su išli od stanice do stanice, čak i u nekim delovima su išli zajedno sa njima. Svi su naravno i za mene navijali i bodrili me. Stalno sam čuo Grande Bojan! Znao sam da su oni! Kafica, caj, klopa, I gas! U pravom monatu sam pročitao poruku od moj rođenog brata Darka, iako sam znao da misli sve vreme na mene on i celu noć prati, i brine se za mene. Poruka je glasila: Milism na tebe, ne daj se! Idemo dalje, polako sviće. Idem odlično, penjem se kao da sam tek krenuo. Muče me žuljevi. Imam utisak da su mi leđa katastrofa. Boli me koža, imam utisak da me bocka sve, peče od mokrih leđa i mokrog ranca kojeg tako već danima nosim. Ali idem kao nikada! Odjednom ispre mene neki planinarski dom, skroz sam tada sve pomešao, prvo sam mislio da je to Bosses, ne sećam se da se prethodno mesto tako zvalo, posle mislim da je to Merdeux – vremenska barijera, ali mi neko govori da je to već Rifugio Pier Giorgio Frassati! Odatle imam samo oko 2km do Col Malatre. U Rifugio Pier Giorgio Frassati sam jeo, malo odmorio, hteo sam da mi doktor pogleda noge, ali on je nešto mumlao dok je gledao, pa sam rešio da ne rizikujem sada pred kraj. Bolje je da nastavim tako! Konstanto sam tada imao utisak da imam čeonu lampu na glavi iako je već satima bila u rancu. Taj osećaj sam imao još sigurno nedelju dana nakon trke… U sledećem momentu sam gore, u prolazu Malatra. Momenat koji se čeka dugo. Mesto koje sam u snu više puta posetio! Mesto sa kojeg se sa druge strane inače vidi Mont Blan i to je nešto što je pečat trke! Ali magla. Ništa ja od toga nisam video. Par fotografija i jak spust. To je nekako dugo trajalo, ali nema veze, imam vremena stižem u limitu bez problema. Kiša počinje, prvo sam mislio da neće jako, pa se i nisam ni oblačio. Pogrešio sam, ali više nije ni bitno, idem skroz mokar do kraja! Na 8 km pred cilj mi se gasi sat. Brzo ga stavljam na bateriju i startujem da meri od početka, a prethodnu aktivnost je sačuvao. Po garminu je bilo 353 km plus tih 8 kilometara do kraja. Dakle 361 kilometar sa oko 30 000 metara uspona. Za 147 sati sam bio opet u Courmayeru. Mokar trčim, ne osećam ništa od umora. Još nisam svestan da sam na samom kraju. Tražim Mirjam i Milijana u gomili ljudi. Velika buka, svi navijaji. Odjednom sam ih ugledao, uzimam Milijana, jer neće da utrči u cilj sa mnom, dok nas Mirjam snima. I CILJ KONAČNO! Bezbroj emocija! Ponosni su na mene! I ja zbog toga na sebe! Opravdao sam očekivanja, pa čak i svoja!
Dodela priznanja je bila sutra u 11h, ja još uvek ne naspavan jer sam ustao u 6h, popio kafu, doručkovao i obavio sve kao da je običan dan i da treba da krenem na posao. Mirjam je konačno pre toga ugrabila priliku da ode sama na trčanje stazama iznad Aoste. Na dodeli skoro svi u papučama, svi se nešto gegaju ☺ Sa ekipom UTS prepričavamo utiske. Svi smo presrećni! Svi iz Srbije smo uspešno završili, Dalibor Daničić, Dragoslav Marković, Aljoša Spremo i ja. Svakog finišera pojedinačno prozivaju i na kraju se svi zajedno fotografišemo! Milijan je išao sa mnom. Fenomenalna slika!
Otišao sam kao mali čovek, vratio se kao velik? Kao div?
Možda da, a možda sam se ipak samo vratio iskusniji! Iskusniji u jednom bitnom saznanju, da od sada biram šta želim za sebe
Šalim se, za sada moja životna avantura puna iskušenja i mnogo teža i psihički i fizički nego što sam mogao i da zamislim.
Bojan Jocić, septembar 2023
Klub 100 maratona 