Kao što smo najavili, Ljiljana Tasić, naša nova članica Kluba 100 maratona Srbije, izašla nam je u susret, i evo šta nam je rekla o sebi, svojim sportski angažovanjima, specifičnostima ličnog pristupa trčanju, najznačajnim ostvarenjima, zanimljivim putovanjima i dogodovštinama
“Rodjena sam u Jagodini ali sam dosadašnji život provela u Pančevu. Završila ekonomiju, a uvek se bavila privatnim poslom. Moju porodicu čine moje dve ćerke i pas.
Pripadam generaciji koja je svoje slobodno vreme provodila napolju igrajući se raznih društvenih igara, izmedju dve vatre, odbojka, preskakanje lastiža i kanapa, košarka…. I bas ta košarka mi se učinila dovoljno zanimljivom, pa sam je i trenirala sve do polaska na fakultet.
Sećam se da na treningu baš i nisam volela zagrevanje jer je podrazumevalo trčanje. Igrala sam košarku za školu, plivala, igrala šah, sve što nije pidrazumevalo puno trčanja. Dakle, sport i pokret su mi uvek bili važni i potrebni, ali ne i samo trčanje. Trčanje je došlo kasnije, kao da je čekalo i znalo da ću ga zavoleti pre ili kasnije.
U odredjenim godinama život ti nametne dosta obaveza, kao što su posao, porodica, deca i njihove potrebe i shvatiš da više nemaš vremena za sebe i sve one aktivnosti koje su te ispunjavale. Ipak bilo je nekih pokušaja sa jogom, aerobikom, teretanom i sve je to bilo ok ali je zahtevalo da se time bavim u odredjeno vreme, pa se ispostavilo da je to teško uklopiti i da mi je zapravo nedovoljno.
I tako se trčanje pre više od 20 godina samo nametnulo. Ne umem da objasnim ali se sećam jutra, patika koje sam imala, svakog detalja. Jednostavno sam ustala, obukla se za trčanje i otišla da trčim. Išlo je lagano, dugo sam trčala do 5km, pa polako povećavala kilometražu. Moje vreme za trčanje je najčešće jutro, volim taj osećaj kada se vratim sa treninga i spremim za posao,za mene, najbolji način da započneš dan.
Prvi maraton sam istrčala 2015. na rodjendan mog muža. Trčala sam u Aradu u Rumuniji potpuno neplanski, jer sam se u to vreme spremala za Njujorški maraton. Pre nego smo stigli u Arad, dvoje trkača, Sanela i Zarija, predložili su da istrčim maraton, jer sam spremna. Nisu me dugo ubedjivali, zapravo, pristala sam iz prve. I zaista, ostao mi je u divnoj uspomeni. Bio je težak jer je bilo jako toplo, ali su volonteri bili školarci, koji su pružali neverovatnu podršku i širili pozitivnu energiju od početka do kraja trke. Tako je Njujorški maraton koji je trebao da bude prvi, bio moj treći maraton jer sam u medjuvremenu istrčala još jedan u Zagrebu.
Jedna lepa poslovica kaže: “Ako nekog zeliš da vidiš, naći ćeš načina, a ako ne želiš naći ćeš opravdanje. Rekla bih sa isti princip važi i u trčanju. Ako voliš trčanje otićićeš na trening, ako ne….. Nikada mi nije bio problem da ustanem ujutru ranije da bih otišla na trening. Dešavalo se da kada sa porodicom odem na duži odmor biram smeštaj tamo gde ima dobrih terena, kej ili blizina stadiona, gde mogu da trčim. Desilo se i to da sam u toku odmora otišla na trku od 24h, dok je moja porodica nastavila sa obilaskom znamenitosti po Atini. Jasno je da sam u svemu imala bezgraničnu podršku porodice. Bez toga sve to ne bi bilo moguće.
Dubrovnik
Jako volim da putujem, pa mi tako ni putovanja na trke nikad nisu predstavljala problem. Prosto se spojilo lepo sa korisnim, nastavila sam da putujem i usput trčim trke. Trčanje sam intezivirala onog trenutka kad sam se prijavila na lutriji za Njujorški maraton, potpuno slučajno. Jedno veče muž i ja smo gledali film u kom se radnja dešavala u Njujorku. Moj muž je izjavio da bi rado išao u Njujork, na šta sam ja odgovorila da ću se prijaviti na lutriji za marathon, proći istu, pa ćemo ići u Njujork. I zaista – sve se tako i desilo.
Fruška Gora
Malo po malo trčanje je postalo sastavni deo mog života. Uživam kad osetim hladnoću na početku treninga, volim da trčeći isplaniram obaveze za taj dan ili prosto slušam muziku, radijske emisije ili se ispričam sa drugaricama sa kojima trčim. To je bio i ostao naš način druženja, koje drugi upražnjavaju uz jutarnju kaficu.
„Srbija za Vladu“
Puno je trka koje su mi drage, bilo zbog dobre podrške, zanimljive staze ili prosto ljudi sa kojima trčim. Ipak svakako bih izdvojila humanitarnu trku “Srbija za Vladu” koju smo trčali sami moj drug Željko Zeljković i ja, i gde smo za 9 dana pretrčali od Preševa do Subotice 583km i uspeli da sakupimo 13000 evra za Vladino lečenje.
Tu je onda Njujorški maraton, koji zbog ogromne posećenosti i podrške publike spada u najatraktivnije maratone, te naravno ni ja nisam ostala imuna na to. Zaista je nezamislivo da vidite kako ulicama trči 50 000 ljudi, gde na svakom koraku imate trkača pored sebe i sjajnu podršku publike. Ukoliko imate ispisano ime na majici ili se po bilo čemu izdvajate iz mase, publika će vas rado dozivati i upućivati zanimljive i duhovite reči podrške. Lično sam to doživela jer sam nosila majicu sa svjim nadimkom.
New York
Londonski maraton je opet osim velike posećenosti gde više od 90% trkača čine Englezi, vrlo zanimljiv i živopisan jer ni na jednoj trci nisam videla toliko trkača pod maskama. A ima ih neverovatnih – od onih klasičnih, maske raznih životinja, do maske u obliku šolje ili maske kraljice,žonglera, klovna…. Zanimljiv je bio trkač koji je nosio masku Big Ben-a koji na kraju nije mogao da prodje ciljnu kapiju zbog visine maske, te je gotovo prepuzao ulazak u cilj.
Sankt Peterburg pamtim kao tešku trku zbog nedostatka vode. Te godine je bilo neobično toplo za Peterburg. Sećam se da je na digitalnom satu, kraj kojeg smo protrčali, bilo 30 stepeni i ako je bilo pre podne. Na 20om kilometru nažalost vode nije bilo, trčala sam bulevarom bez ikakvog hlada i usput uzimala bačene flašice u kojima je jos bilo vode bar da se umijem i pokvasim kad već ne mogu da pijem. Nekoliko momaka je bajsevima sustizalo trkače i prskali su nas ručnim fajtalicama ali na žalost nisu imali vodu za piće da nam daju. Dobro pamtim koliko je bilo mučno trcati bez vode i zato nakon te trke, sa sobom uvek nosim flašicu vode.
Berlin
Spadam u ljude koji ne odustaju tako lako, pa tako iza sebe imam samo tri trke koje nisam završila, a zapravo samo od jedne sam odustala. Bio je to ultramaraton na 50 km u Aradu. Nažalost pojela sam nešto sto mi nije prijalo i pre trke osećala mučninu i slabost. Istrčala sam tri kruga od mogućih pet i odustala, vrućina i činjenica das am puno dehidrirala, nisu mi dali snagu da završim trku.
Jadovik, ultra
Druga trka je bila 100km Vitoše koju sam već trčala i znala sam šta me čeka na stazi, ali niko nije mogao da predvidi da će nakon što sam prešla oko 50ak kilometara krenuti takvo nevreme da su organizatori odlučili da više nije bezbedno i prekinuli su trku.
I na kraju Jahorina, trka od 125km. Moj drug Željko i ja stigli smo do poslednje kontrolne tačke sa 10 minuta zakašnjenja , gde osim dva velika psa nikog nije bilo. Bio je to 114 km i do kraja nam je ostalo još 11 km.
Do tog trenutka nismo ni pomislili da odustanemo, ipak nismo overili poslednju kontrolnu tačku, što nas ne bi sprečilo da idemo do kraja ali nažalost markacija nije bilo, te nismo znali u kom pravcu treba da nastavimo. Naravno već sledeće godine savladali smo i Jahorinu.
Kada su maratoni u pitanju, tu mi je uvek bitno da bar polovinu istrčim, ako mogu, bez zaustavljanja i pokušam da uštedim vreme za drugu polovinu koju većina nas trči sporije. Ako u tome uspem, onda kalkulišem koliko ću trčati i koliko imam prostora da prošetam, a opet završim trku u limitu. Sa ultramaratonima je priča potpuno drugačija, naročito sa onim trkama koje uključuju i noć. Nespavanje mi najteže pada jer po pravilu putuješ do odredišta i obično i noć pre trke manje spavaš, te u trku ulaziš već nenaspavan, ali nazalost zbog drugih obaveza niko od nas nema priliku da na trku ode par dana ranije.
„Šlak orlih gnjazd“, Poljska
To je razlog što mi je i trka Szlak Orlich Gniazd od 100 milja (161 km) koja se održavala u Poljskoj ostala u vividnom sećanju. Iz nekog razloga organizator je predvideo da trka krene uveče u 20h i praktično ima 2 noći i jedan dan umesto obrnuto. Staza je bila jako loše markirana i teško smo pratili markacije. Organizator je predvideo mogućnost da se na nekom stotom kilometru možemo presvući, pojesti nešto toplo i odspavati ukoliko imamo potrebu. Željno smo isčekivali taj stoti kilometar ali nas je dočekalo veliko razočaranje. Hrana je bila loša, da i ako gladna nisam mogla da je jedem. Nije bilo nikakvog kutka za presvlačenje, a još manje za spavanje. Moj drug Nikola je bio ljut, iscrpljen baš kao i ja i spreman da odustane. Ipak, kad je video da su mi oci pune suza jer sama nisam mogla da nastavim dalje, smogao je snage i nastavili smo trku. Dok je jos bio dan kretanje je bilo podnošljivo, ali kada je pala noć, druga noć na stazi, ja sam strašno krizirala. Toliko mi se spavalo da sam zapravo hodala i spavala prvi i verovatno poslednji put u životu. Dobar asfaltni put oivičen šančevima i Nikola koji s vremena na vreme vuče štapove po asfaltu da bi me probudio i sprečio da skrenem i upadnem u šanac je ono čega se sećam. Sećam se i da sam sela na klupu autobuskog stajališta i tu dremala, ali ne zadugo zbog hladnoće. Ipak i pored svih poteškoća tokom trke, uspeli smo da je završimo u limitu.
Ne znam tačno koliko godišnje pretrčim kilometara, a ove poslednje dve godine neću ni računati, jer nije sve uvek zavisilo od mene i moje dobre volje i želje da izadjem na stazu ili odem na trku. U proseku sam pretrcavala od 1500 do 2000 km u trkama, godišnje. Dešavalo se da za godinu istrčim 17 maratona.
Split
Te godine kada smo Željko i ja trčali Jahorinu, a da je nismo završili, zapravo možemo da zahvalimo dobrim delom i bikovima koji su nam se par puta našli na putu. Ne znam tačno koji je kilometar bio ali se sećam da smo trčali putem kroz šumu. U jednom trenutku u daljini se naziralo krdo krava i bikova baš na putu, bojala sam se da prodjem kraj njih i stala sam. Željko je hteo da nastavimo i trvrdio da je sve ok, a ja sam bila protiv. U trenutku kad sam popustila i pristala da krenemo dalje jedan od bikova je krenuo kopitom da kopa zemlju i otvoreno pokazao da će nas pojuriti. Tek tad je Željko uvideo da se ne bojim bez razloga i viknuo: „Beži Ljikac, ubiće nas!“ Uleteli smo u šumu kroz koju smo jedva trčali jer su nam noge propadale kroz šiblje i zapinjale o isto, a sa druge strane po licu su nas tukle grane, a strah i adrenalin su nas držali na nogama.
PRAG
Usudili smo se da izadjemo iz šume tek kad više nismo čuli buku iza nas. Željko je bio par koraka ispred mene i kad je izašo iz šume samo mi je rekao: „Ljikac, ne gledaj preko puta“. A preko puta je stajao ogroman crni bik, posmatrao nas je ali srećom nije bio zainteresovan da nas juri. Naknadno smo saznali da nismo bili jedini i da se dvoje trkača popelo na drvo, da bi izbeglo agresivnog bika.
Vegetarijanka sam od treće godine života, a veganka skoro 20 godina, dakle živim na voću, povrću i žitaricama. Mislim da mi moj način ishrane daje potrebnu izdržljivost. Zapisi kažu da su Rimski legionari bili vrlo nezadovoljni kada bi im za duge marševe davali samo sušeno meso, sa malo ili bez žitarica i da su radije u džepovima imali sirove žitarice koje su dugo žvakali tokom marša, te da su im upravo te žitarice davale više snage da izdrže duge i teške marševe.
Bojim se da nemam ništa novo što bih rekla početnicima, a da već nije rečeno ali ću rado ponoviti. Da sam ja početnik krenula bih polako, na osecaj, bez preterivanja sa brojem treninga tokom nedelje. Samo umerenost će vas lagano ali sigurno dovesti do cilja. Previše treninga dovešće do zamora i iscrpljenosti što će za posledicu imati sigurnu povredu.
Ako već neko želi da se ubrza ili postigne neki bolji rezultat za kraće vreme neka to radi uz stručnu pomoć. Najbolje je sebi postaviti cilj i stremiti ka njemu. Dobro je imati ih više i polako dostizati jedan po jedan. Radujem se, jer sam ja za sad jedan ostvarila.”
Drago Boroja, septembar 2021
Klub 100 maratona 