Otwock, Šwider trial maraton
Na putu do Otvocka ponovo sam se obreo u Varšavi, gradu koji mi je ostao u sećanju, ne samo po svojoj lepoti, već po i jednom nezaboravnom letu, najlepšom u mojoj mladosti, što verno odslikavaju reči pesme:
“Varšava da se voleti,
tamo sreću možeš naći,
tamo srce možeš izgubiti…“
Tamo davne 1976. godine u Varšavi sam bio na ferijalnoj praksi u okviru međunarodne razmene studenata tehnike IAESTE, nešto kao što je sada ORASMUS. O tom letu više nema svrhe pisati, jer bolje je ne buditi uspomene, ako ih ne umeš uspavati, pogotovo, ako u toj Poljskoj, u gradu Tychy ponovo doživljavam najlepša leta svoje druge, ili možda, treće mladosti.
Za razliku od mene, Varšava se nekako podmladila, postala još lepša, raskošnija, sa svojim brojnim novim oblakoderima, novom fasadnom šminkom, elegantnim tramvajima, autobusima, svetlećim reklamama.
Upravo u toj Varšavi sam možda imao svoj prvi “bliski” susret sa trčanjem. Naime, sa prijateljem iz studentskog doma, Pavelom Žembom, koji je trenirao bacanje kugle, jednom prilikom sam se našao na stadionu, gde sam sa zaćuđenošću gledao kako brojni trkači svih uzrasta satima se vrte na kružnoj stazi stadiona. Sledećeg dana, na nagovor Pavela, oprobao sam se i ja u trčanju, ali posle 5-6 krugova, odustao sam i rekao sebi – to nije za mene, a kao veliki zaljubljenik u fudbal u to doba, zapitao sam se, a i čemu trčanje bez lopte. Uzgred, trebalo je posle toga da prođe 10 godina, da bih shvatio da je fudbal, samo jedna od mladalačkih zabluda, i da je jedna od najmanje atraktivnih sprtskih igara.
U Otvocku prenoćište sam imao sa Rišardom i Ježijem,dvojicom maratonaca iz grada Gorlica, koje sam upoznao pre tri godine na podgoričkom maratonu, Naravno, taj susret morao je da se zalije pivom.
Ovaj maraton je specifičan po tome, što se održava stazama kroz nepregledne šume duž rečice Švider, u kojima još uvek postoje dabrovi, i koji su pod zaštitom države. Nakon obilnih padavina u prethodna dva dana, rečica se izlila, i na mnogim mestima preplavila niže delove staze, tako da smo često morali gacati kroz vodu, često duboku do kolena. Teško je preneti taj osećaj kad se izađe iz hladne vode, sa natopljenim patikama, koje su mi se činile 100 kg teške. Ali, upravo to mi je davalo motivaciju da nastavljam dalje sa trčanjem, kako bi mi se što brže povratila toplota povećanom cirkulacijom krvi. Staza kroz šumu, koja se smenjivala u zavisnosti od konfiguracije terena, u vrbovu, hrastovu, borovu, bila je izuzetno krivudava, sa brojnim preprekama u vidu oborenih stabala, koje je trebalo ili nekako preskočiti ili podvući se. Još se ježim kad se setim žarenja kopriva na brojnim proplancima. Kad se još doda i trčanje kroz pesak, brojne uzbrdice, nizbrdice, može se zaključiti da je ova staza zaista teška i zaslužuje naziv TRIAL MARATON i sigurno spada u kategoriju ekstremnih. Ipak, u društvu sa Rišardom, uspeo sam da u kakvom-takvom trčanju završim i ovaj maraton (vidi rezultate). Verovatno da sam mogao i bolje, ali prethodni planinski maraton sam još osećao u nogama.
Na gornjoj slici s leva na desno: Ježi, Rišard, ja i Marjan
Sve u svemu vredelo je doći i iskusiti se i u takvom maratonu, ali iskreno govoreći, ne verujem da ču se tamo pnovo oprobati. Ali, nikad ne reci nikad…
U trci je učestvovao još jedan poznanik sa podgoričkog maratona, Marjan Nižul, koji inaće živi u predgrađu Varšave, i kod koga smo Rišard, Jurek i ja, proveli jedno opušteno kasno popodne uz roštilj i pivo, u senci borova, koje je Marjan doneo sa putovanja po Srbiji. Na donjoj slici smo s leva na desno: Marjan, ja, Ježi, Rišard, Marjanov sin i njegova devojka-roštilj majstori. Marjan je inače veliki prijatelj Srbije, i svojevremeno je često boravio kod nas u staroj dobroj Jugi. Zanimljivo je da je Marjanova mati rođena u Prnjavoru, kraj Banja Luke. Posle 2. svetskog rata, većina iz brojne poljske populacije sa prostora bosanskog posavlja, koje su se tamo doselile u 19. veku za vreme Austro-Ugarske, kolektivno su se vratile u Poljsku, u grad Boleslavjec, gde se i Marjan rodio. Zanimljivo je takođe, da u poljskom jeziku ima izraz “nie opowiadaj banjaluki”, kad se nekom želi reći da ne priča gluposti, ali niko ne zna odkud taj izraz i kako je nastao. Na slici se vidi da me društvo pomno sluša, a nadam se da tada nisam „opowiadał banjaluki“
Klub 100 maratona 