Verovatno sam već dosadan ponavljajući moju krilaticu, da je maratonsko trčanje jedan većiti izazov – najpre savlađujemo bilo kako tih famoznih 42,2 km, onda poboljšavamo lični rekord, trčimo ispod 3 sata, pobeđujemo neke hvalisavce, stajemo na podium u kategoriji, prelazimo na 60, 100 km, 6h, 12h, 24h, ulazimo u ekskluzivni klub 100 maratona, 200, 300+…I jednostavno, nema kraja izazovima., i ja upravo pišem o jednom takvom novom, pod nazivom BACKYARD ultra.
O čemu se radi? To je verovatno jedina trka koja nema ni vremenskog, ni dužinskog ograničenja. U vreme interneta, sigurno mnogi znaju o čemu se radi, a ja ću samo uvodno navesti nekoliko osnovnih detalja. Trči se na unapred određenoj stazi, nazovimo je petlja, dužine 6706 metara. Petlja se mora preći za manje od 60 minuta. Preostalo vreme takmičari koriste za odmor, okrepu, toaletu i sl. Nakon isteka tog sata ponovo se startuje, i tako sat za satom, iznova i iznova, sve dok na stazi ne ostane samo jedan takmičar. Nema drugog, trećeg, računa se samo pobednik, svi ostali se vode tehnički kao DNF.
Deluje besmisleno, ali tako je to zamislio tvorac takve trke, izvesni Gary Cantrell, u SAD poznatiji po nadimku Lazarus Lake, legenda ultramaratonskih trka, koji se sa trčanjem počeo baviti u sedermdesetim godinama prošlog veka , kada masovno trčanje nije bilo čak ni u pelenama. Izgledom podseća na nešto stariju verziju slavnog filmskog junaka Forest Gumpa, ali samo od momenta kad je i sam „starina“ Lazar , u svojoj 64. godini, odlučio da prepešaći SAD „od obale do obale“, 5100 km, za šta mu je trebalo čak 126 dana, jer je prilično krivudao, slabo se služeći navigacijom na ajfonu.. . Ostalo je zabeležen njegov ćuveni energetični odgovor na novinarsko pitanje zašto se odlučio na takav poduhvat – „A zašto NE“. Lazar ima specifičan karakter i način života, koji je daleko od onoga što prezentiraju stručnjaci i časopisi. Kako se kod nas kaže, puši „kao Turčin“, od sveg voća najviše voli govedinu, a maslac jede kašikom. Njegov znak razpoznavanja je prilično zapuštena brada, stara karirana košulja i crvena kapa sa natpisom GEEZER, koja ponekad izgleda kao prilepljena na njegovu glavu.
On je širom Amerike i poznat po organizovanju nekoliko trka izdržljivosti, od kojih je najpoznatija Barkley Marathons. Trka je toliko teška da je dosad samo 17 takmičara uspelo da je savlada. Sami nazivi dva dokumentarna filma „The race that eats its young“ (trka koja jede svoju decu) i „Where dreams go to die“ (tamo gde snovi idu da umru), koji su doneli trci izuzetnu popularnost, govore o tome, koliko je ta trka teška.
U ovoj svojoj novotariji , u gradiću Bell Buckle, u državi Tennessee , Lazarus je na svom ogromnom imanju, tipično amerikanskom, koga je u pošalici nazvao backyard ili stražnje dvorište, trasirao čak dve petlje dužine 6706 m, jedna noćna, druga dnevna. Zašto baš 6706 m?. Jednostavno iz razloga da bi se za 24 časa moglo preći 100 milja ili 160,9 km, opet tipično amerikanski. Trka je nastala 2011. godine.
Moram reći da sam u ovaj izazov upao slučajno, ili bolje rečeno, hteo-ne hteo. Naime, kruže oprečne informacije da li se takva trka može računati u bilans istrčanih trka, zbog onog DNF, i nazvao sam mog poznanika Pavla Žuka, ultramaratonca, nosioca nekoliko ultra rekorda Poljske, i organizatora prve backyard ultra trke u Poljskoj. Pavel mi je objasnio, da je to DNF samo radi fazona, i da npr. u DUV statistikama su prezentirani rezultati u normalnom obliku, bez DNF. Zaista bi bilo bezmisleno da se nekom, posle više destina sati i pretrčanih stotina kilometara ne računa takav rezultat, koji može da bude čak npr. državni rekord. Posle takvog odgovora, pola u šali, pola u zbilji sam mu rekao: „Onda se i ja prijavljujem“. „Nek si ti mi živ i zdrav“, nasmejao se Pavel,“ elektronske prijave su planule za samo 4 minute nakon otvaranja,… ali, … ali, ako si zaista zainteresovan, iskoristiću svoje diskretno pravo i pozvaću te kao specijalnog gosta“. I jednostavno nisam mogao odbiti takav poziv, iako sam znao da je to kao i ček bez pokrića.
Ne bih sad da otvaram svoj zdravstveni karton, ne bih da spominjem već odavno požutelu krštenicu, jer to bi samo vodilo nekom pravdanju. Već duže vreme uglavnom na treninzima, nazovimo to tako, brzo hodam, tek ponekad na klubskim trkama na 5 ili 10 km uspevam se mobilisati i uz nekoga pretrčati celu stazu u „fantastičnom“ tempu 6:30-6:45. Uostalom, to pokazuju u predhodne 3-4 godine rezultati mojih maratona i 6h ultri, gde uglavnom hodam i povremeno trčkaram, sa izuzetkom sarajevskog maratona prošle godine, gde sam nadmašio svoje mogućnosti rezultatom 04:43:27. Jednostavno, moja voljena Bosna, napaćena nametnutim, besmislenim ratom, uvek će biti mojim nadahnućem i inspiracijom.
Do Backyard trke nije bilo vremena za neke pripreme . Uz to bio sam prilično okupiran nekim fušeracijama – uz malu penziju mora se dodatno popravljati lični budžet. Uostalom, kako narod kaže, prase se ne tovi uoči Božića. U takvim okolnostima, setio sam se svoje stare metode priprema za ultra trke – nekoliko kratkih treninga u toku dana. Nekada omiljeno mi je bilo, tridesetak minuta laganog trčanja pre doručka, onda peške 12 km do Novog Sada. Tamo sa nekim od drugara opet lagani trening, pivo, i ponovo peške kući. Nakon ručka, kratki odmor i večernji trening. Nešto slično sam i sada primenio, doduše bilo je manje treninga, ali više piva.. Uz to, u obližnjoj šumi, na premerenoj stazi, gde smo Benja i ja već 5 puta organizovali našu klubsku trku uz druženje i roštilj, nekoliko puta sam „testirao“ prolazno vreme na petlji od 6,7 km. Rezultati su bili ohrabrujući, čistim brzim hodanjem uspevao sam svaku od 3 petlje da pređem za oko 55-56 minuta, a kad sam ubacivao i trčkaranja bilo je oko 50-52 minute (zaključak: baš se i ne isplati mučiti se trčkaranjem)
Uz pomoć Pavla našao sam i prevoz na trku sa bračnim parom Surducki iz obližnjeg grada Hožova. Dodatno, to me je i opredelilo da tamo noćivam u svom šatorčetu – ne volim da putujem vozom ili autobusom vukući za sobom teške rance sa šatorom, vrećom, prostirkom itd.
Na lice mesta, dan uoči starta, stigli smo među prvima, tako da smo našli mesto za šatore blizu starta u senci starih hrastova, spomenika prirode. Do kraja dana formiralo se „šatorsko selo“, uz tzv. koral, koji spaja startni i boravišni prostor. U takvom trkačkom okružeenju i atmosferi potvrdila se valjanost odluke da se noćiva u šatoru, a ne u nekom udaljenom hotelu, što bi bilo znatno skuplje i iziskivalo dodatne teškoće sa dolaskom na trku.
Uoči starta održan je sastanak na kojem nam je direktor trke Pavel još jednom ukazao na pravila trke. Najosnovnije su sledeće:
-
Odgovarajućim zviždukom pištaljke nagoveštavaju se 3., 2. i 1. minuta do starta,
-
U zadnjoj minuti svi moraju da se nađu u startnoj zoni,
-
Na zvuk zvona svi učesnici moraju krenuti u petlju,
-
Nije dozvoljen nikakav zakasneli pojedinačni start,
-
Na petlji nema okrepnih stanica i takmičarima nije dozvoljena nikakva pomoć asistenata, trenera i sl.
-
Takmičarima nije dozvoljeno napuštanje staze niti korala sem u slučaju toalete,
-
Petlja se mora preći za manje od 60 minuta,
-
Trka traje sve dok u petlju ne krene bar jedan takmičar. Ukoliko on ne istrči tu petlju, onda u toj trci nema pobednika.
Malo šašava pravila, ali tako je to zamislio lucidni Lazarus i tako je opšte prihvaćeno u svetu. Meni lično nije logično da u trci nema polne klasifikacije, mada se često dešava da je pobednik upravo žena. Da je došla izvesna poljakinja Patricja Berezovska, svetska rekorderka u nekoliko ultra disciplina, verovatno bi se to i ovde ponovilo.
Tačno u 8 sati počela je trka. Ovo je bilo ujedno i 1. prvenstvo Poljske u ovoj disciplini i ujedno kvalifikacije za svetsko prvenstvo u 2023. god. koje će se održati upravo na izvornoj petlji na imanju Lazarusa.
Trka je održana u parku palate bivšeg poljskog kralja Augusta, i okolnih šuma u gradiću Jablonna, 30 km od Varšave. Većim delom, oko 5 km, staza je bila solidna za trčanje sa izuzetkom uske, ukopane stazice duž nasipa uz reku Vislu i neravnom vijugavom stazom izmežu blatnjavih kaljuga. Profil staze blago valovit, i shodno svojoj trenutnoj trkačkoj formi, nizbrdice i neke delove ravnine sam koristio za trčanje.
Bio sam valjda jedini učesnik koji nije imao svog asistenta, dakle pomagača, tako da sam u tih 5-6 minuta pauze jedva uspevao da izpostizavam da nešto gricnem, popijem, eventualno promenim patike, majicu, obavim toaletu…U tom danu na 33 C praktično sam u svakom satu pio litar tečnosti – na petlji pola litre vode iz bočice, u pauzi drugu polovinu litre, kombinovano izotonik, kola voda, pa i pivo. Moram naglasati, da iako je organizator duhovito nagoveštavao, da oni obezbeđuju samo pištaljku i zvono, što ćemo zamrziti već posle nekoliko sati (prilično tačno), a da učesnici sami moraju brinuti o svojoj ishrani, napitcima i sl., pokazalo se da je tamo bila zaista bogata okrepna stanica, što kažu, lakše je nabrojati čega nije bilo. Uz to nekoliko puta su podavani razni topli obroci i čorbice
Za sebe mogu ukratko reći, da sam prezadovoljan, onako baš-baš, svojim učinkom Kako sam rekao, na put sam krenuo sa planom pretrčavanja 7 krugova, dakle više od 42 km, a ipak, u tom pretoplom danu, verovatno nošen sjajnom atmosferom događaja, i pribojavanjem da ne budem baš poslednji i obrukam svoju Srbiju i Bosnu, uspeo sam da pređem „čak“ 11 petlji ili skoro 74 km, što mi je najduža trka u zadnjih 7 godina. Čak sam u toj euforii hteo još da trčim nekoliko petlji, ali kad sam se u 11. petlji nekoliko puta spotaknuo o izbočine na stazi, rekao sam sebi – Drago, to je znak da treba stati, ne treba dalje rizikovati bilo šta, i tako sam normu prebacio. I dobro je da sam tada završio trku, jer i ovako me je narednog dana drmnula takva upala mišića, da sam jedva hodao. I nisam bio poslednji, iza mene je bilo još 17 učesnika.
Nakon odustajanja brzo sam se okupao na obližnjem bazenu, i sedeći udobno u turistićkoj stolici, ispijajući pivo, dugo sam pratio događanja u trci. Delovalo je mi je nestvarno da su pojedinci istrčavali krugove za 32-33 minute. Tek sad pišući ove redove, prisetio sam se da sam i ja svojevremeno trčao čak brže 12 sati ali…. bez ikakve pauze… eh, stara dobra vremena.
Na ovom linku mogu se videti kompletni rezultati sa vremenima istrčavanje svakog kruga. Zanimljivo je da je pobednik imao prosečno vreme trčanja 0:45:12, a drugi i treći 0:38:43 i 0:37:07, a npr. sedmi čak 0:36:13 , i da ne spominjem mojih 0:54:31 koje su ubedljivo na začelju – što i priliči najstarijem učesniku.
Dakle, postavlja se pitanje strategije tokom trke, da li je bolje trčati nešto sporije i štedeti snagu, a manje se odmarati, ili obrnuto, brže trčati i imati duži period na odmaranje. Verovatno nema ekzaktnog odgovora, nekom leži ovako, nekom onako. Ipak mislim da je presudna stvar u ovakvoj trci savlađivanje sna, i uspevanje kratkim dremežom povratiti budnost, pogotovo posle 30-etak sati. A lično, samo jednom sam bio na stazi 24 časa, i znam da uopšte nisam imao problem sa snom, verovatno što sam imao jaku motivaciju da trčim do kraja i srušim rekord Vasić Zorana od 205 km. Pobednik ove trke, Lušč Pjotr, 32 godine star, je ostvario 37 petlji, ili 248 km.
Najbolja kod žena je bila Joana Deputat sa 25 petlji ili 167 km. Trenutni svetski rekord je 90 sati Merijn Geerts (BEL), dakle skoro 4 dana, i zaista se postavlja pitanje, kako je moguće da neko u iseckanom dremežu uopšte opstane na nogama, i da se još pretrči čak 603 km!!! Čini se, da neki ljudi nisu sa ove planete, iz ko zna koje galaksije su oni, moj prikane! Da sam u onim mladalačkim godinama kada sam gutao SF štiva, sada bih napisao: „Zeleni su već tu – invazija je počela.“
Meni lično vrlo se svidela ideja organizatora da u startni paket ubaci i ovakav „gadžet“ (slika dole),zamaskiran svojom nalepnicom.
Klub 100 maratona 