Mihal Šulja – novi rekorder Srbije u trci na 6h

metalica

U majici omiljenog benda

Mihal Šulja je jedan od najboljih ultramaratonaca Srbije. Trčanjem se počeo baviti u 40.-oj godini života, a već sa 43 godine postao je rekorder Srbije u trci na 24 h, sa 227,9 km. Sada živi i radi u Slovačkoj. Nedavno je istrčao dva  sjajna rezultata u trci na 6 h;  u Louny u Češkoj 85,06 km i na Adi 88,91 km.  To je zasad nezvanični rekord Srbije i dobar povod da konačno na stranicama kluba 100 maratona, nešto više kaže o sebi.

Za početak, odakle si?

Na početku bih voleo da se zahvalim na ukazanoj prilici da ispričan svoju priču. Velika mi je čast i zadovoljstvo, jer pratim ovaj sajt godinama i znam kakvi trkački asovi ovde dobijaju priliku za intervju…

Kada me pitaju odakle sam, uvek se nekako trudim da „žongliram“, jer sam rođen u Padini, a većinu života sam živeo u Kovačici, a to su dva rivalska mesta u svemu…A što je još teže, ljudi su istog karaktera i totalno jednaki po navikama, a misle da nisu…Svi su većinom radni, mirni, gostoljubivi Slovaci….A drugi razlog mog izbegavanja izjašnjavanja je taj, što mi je stvarno nebitno geografsko poreklo….Na kraju sam pronašao diplomatski odgovor. Ja sam Padinac iz Kovačice…..

Kakvo detinjstvo si imao?

Detinjstvo – sasvim obično za taj period, a to su osamdesete. Celog leta jurcanje za loptom, batine od roditelja, što nisam ceo dan došao kući i ostale „normalne“ stvari…Sada, kad razmišljam, ja sam često, tek tako, seo na bicikl, popularnu „poniku“ i odpedalao do bake u Kovačici, da ih vidim na pola sata, a to je u jednom smeru više od 10 km, vratim se kući i nastavim sa uobičajenim aktivnostima, a to je bio fudbal, žmurke i ostalo…Sve to mora da mi je pomoglo i sada pri trčanju.

Bio sam od one dece talentovane za sport. Pri svakom školskom takmičenju sam bio jedan od najboljih. A posebno u atletici. U 8. razredu sam istrčao 800 m za 2,21 na školskom zemljanom krugu od nekih 170 m, i sećam se da je to bio rekord škole. Bio sam posle i na okružnom takmičenju u Pančevu. Onako bez treninga,istrčao 2,15, ako sam sve to dobro upamtio i mislim da sam bio peti ili šesti, ali znam da sam prvi krug bukvalno sprintao, mislio sam da ja to mogu da izdržim. Naravno da sam drugi krug bukvalno džogirao…Takav sam ostao i do sada.

mladKako je dalje bilo u srednjoškolskim danima?  

To je period mog života, o kojem mi je najteže pričati, jer želim biti što iskreniji, ali to nije moguće. Toliko sam napravio grešaka, gluposti i problema u mladosti, da mi se čini da i trčim zbog toga, pokušavam da pobegnem od sebe, ali mi ne uspeva. Učenje mi nije predstavljalo veliki problem, pošto sam pohađao srednju mašinsku, a u Kovačici sam bio poslednja generacija tog smera, jer je posle postojala samo gimnazija. Profesori su bili tolerantni, jer su znali da ponavljanja godine, barem u toj školi nema…Čak sam imao i vrlo dobar uspeh. Ali društveni život….Alkohol, pušenje, skitanje, glupiranje, ali ne ono normalno, mladalačko, već ekstremno! Sport mi nije bio ni na margini razmišljanja. Upamtio me je i fudbalski trener, bio sam talenat, zvao me da dođem na treninge, ali na tome se završilo…

Znamo te i vidimo da su sve te stvari iza tebe. Kako je bilo dalje?

ciklo trase

Sa Mirkom na jednoj od brojnih ciklo-staza u Slovačkoj

Nekoliko meseci pre moje 18- te upoznam i zaljubim se u moju Mirku, na žalost ni tada se nisam mnogo promenio. Ubrzo posle srednje odem u vojsku. Kažu vojska promeni čoveka, na mene to nije imalo uticaja nikakvog…Jedva prođe ta godina, možda i najgora godina u mom životu, jer,jednostavno si primoran da budeš negde, gde ne želiš i radiš nešto što prezireš. Na žalost, to su bile devedesete, i posle odsluženja vojnog roka trebalo se zaposliti, a te 94-te samo  rad na građevini i to na crno…Kada sam uvideo da druge opcije nema, jer sam bezuspešno pokušao i sa kafićem, potrudio sam se da na građevini nađem zanat koji bih voleo da radim. To je bilo postavljanje keramike. Sasvim sam, još nisam ni imao iskustva, sa 24 godine,  ni potrebnog alata, znanja itd….Ali se nisam predavao, bio sam neverovatno uporan i sve to je vremenom došlo, i mislim da mogu za sebe reći da, uprkos mnogim manama, ako treba da izdvojim vrlinu, to je upornost …

sinovi

Sinovi za diku i ponos:  Damjan i Dario

Gotovo uporedo sa tim je došla i ženidba, protiv moje Mirke, da dodam u šali. I 1996. se rodio moj prvi sin Damjan, kod kojeg sam pokušao da ispravim sve ono, što sam mislio da ja nisam imao, a to je upravo usmeravanje na bavljenje sportom, i kada je u petom razredu dominantno pobedio na školskom krosu, odveo sam ga u AK Dinamo, gde ga je Ljupčo Cvetkoski testirao i odmah rekao da je sjajan. Veoma je bitno što je Damjan baš sa njim trenirao. Cvetkoski,  zvani Cvele, je jedan od najboljih trenera u Srbiji – sjajan pedagog i motivator, a to je za decu najbitnije. Pošto se družimo već godinama, postao je i jedan od ljudi koje najviše poštujem. I tako moj Damjan postade šampion Srbije u mlađim kategorijama, pogodite u kojoj disciplini… Naravno 800 m. Preko njega sam želeo da ostvarim i sebe, ali ipak tu najveću ulogu odigra želja deteta, jer ipak nisam od onih koji bi silom terali dete, a to sam se ponekad i plašio. Shvatio sam da nije tako zbog mog mlađeg sina Daria, koji je mlađi četiri godine. On je možda i bio u detinjstvu veći talenat od Damjana, pogotovo za duge pruge, ali jednostavno nije želeo da trenira. Pokušavao sam da ga motivišem, ali nije nastavio… No, bez obzira, oboje su sjajni momci, na koje sam ponosan, jer su oboje tolerantni, mirni i pametni ljudi. Nije što su moji, ali je tako.

Kad si se ponovo vratio trčanju?

Teško je reći povratak trčanju, pošto je to u detinjstvu bila tek jedna epizoda.

Bilo je to 2008 ,tada sam imao već 34 godine, probao sam uveče sa Damjanom, kada nema ljudi na ulici da pretrčim možda kilometar i na tome se završilo…I dalje sam imao druge prioritete, a to je pušenje, alkoholi sedenje sa drugarima u kafani. Trebalo mi je čitavih pet godina, tek 2013. konačno nekako shvatim, da moram imati neki cilj, kako bih promenio navike i sebe. Odlučim da ću istrčati maraton…

To mi je bila tolika motivacija da sam prvo batalio pušenje,i posle nekih pet dana, kada sam konačno uspeo da ne zapalim cigaretu, a pune 24 godine nisam to uspeo ni jedan dan, počinjem da treniram …Auuuu,tek sad počinje priča. Cveleta sam viđao skoro svakodnevno, jer sam vozio Damjana na treninge i mnogo smo pričali o trčanju. Skoro na svakoj Damjanovoj trci sam bio prisutan, čitao o trčanju…Ali ne, ja sam počeo da treniram, kao da neznam ništa od toga…Prvi treninzi su bili, koliko se sećam, dužina nekih 6 km ali tempooooo, hej, 4,40. Posle nekoliko nedelja istrčim trening oko Ade sa Damjanom pejsom 4,20 i nisam mogao da hodam normalno pet dana, upala mišića i nije problem, ali ligamenti,  tetive, kolena, ma sve me bolelo… Morao sam da prođem sve te trkačke „dečije bolesti“ mnogo opreznije…Ali, imao sam sreće što nije bilo ozbiljnije povrede…Dok sam lečio rane junačke, plašio sam se da ne prestanem sa treninzima, jer sam znao da to vodi povratku na staro, a to nisam želeo nikako. Na sreću što postoji internet, barem neka pozitivna stvar što ga ima, nađem trkačke blogove, sajtove itd…

Tvoja prva učešća na trkama?

Pomenuo sam internet. Te priče i najave trka su me još više motivisale i odlučim da se prijavim na reciklažni maraton, za trku polumaraton…

Nastavim sa treninzima, isto kao na samom početku, bez plana i dosta neredovno.Nisam imao vremena zbog posla i zbog umora. Obično sam ustajao u 6 h vraćao se sa posla u 17h i baš je bilo teško naterati sebe ići na trčanje, ali tri-četiri puta nedeljno sam nekako uspevao. Ali po mraku, da me niko ne vidi, jer smo takva sredina,  gde će mnogi ljudi reći,  kada te vide da trčiš, kako si lenština, koja nema šta da radi pa trči, a niko ga ne juri. Možda to i nije u tolikoj meri, ali ja sam to tako mislio i onda naravno da sam se bukvalno sakrivao od ljudi…Došao je i taj polumaraton. Ja u transu, srećan, na startu pričam i smatram koga stignem, totalna euforija. Kreće start, ja trčim, ne znam ni kojim pejsom i usput naravno pričam kome šta stignem,sretaaan…Sećam se ko danas, prestiže me jedan lik i za njega kažu: to je Zoki Radičanin, on će verovatno pobediti na polutki, a za maraton je izraziti favorit Uglješa Nikolić. A ja razmišljam u sebi, vau svaka im čast, baš bi mi bilo drago da ih upoznam, što nisam počeo ranije da treniram, pa da i ja mogu tako.

Istrčim ja tu polutku sa svom pričom i početnim zaletanjem, jer me je Zoki stigao tek negde na 14. km, budem na devetom mestu i rezultatom negde oko 1:30 i nešto, i toliko sam bio sretan da je to teško opisati, ali svi koji ovo čitaju, a završili su neku trku, znaju o čemu pričam, ništa novo…

bg

To iskoristim za dalju motivaciju i počinjem da treniram još više, jer želim i ja da budem kao Uglješa, Goran Vendlener, Radičanin…Dodje i taj BG maraton. Opet pun motivacije, adrenalina, svega…..Prolaz na 21.km, odprilike 1:30, a onda agonija, mučenje, hodanje i na kraju 3:23 i radost do neba. Sve ovo koristim kao dalju motivaciju, ali mislim da sam i podsvesno osetio, da postajem bolji i normalniji čovek…Treninge i dalje ne radim u kontinuitetu, ali ambicije mi postaju nesrazmerno velike ..To vidim tek sada, jer možda tek zadnjih godinu dana treniram kako treba, a prvih sedam godina su bile samo moje želje. Tada sam trenirao, u proseku, možda oko 200 do 250 km mesečno…Da se malo vratim. Nisam tada trenirao ni intervale, ni fartlek, samo kilometre, koje sam se trudio istrčati što bolje, a nije išlo. Na sreću što sam ipak nekako uvideo da moram nešto menjati, ako želim napredak, saveti od Cveleta, Damjana mi tu pomažu i nisam trenirao više, ali sam počeo da treniram pametnije i raznovrsnije…U Novembru u Podgorici sam uspeo maraton da istrčim za 3:16 i opet radost i to koristim kao još veći podsticaj…

Onda dolazi na red „BTL“. Učlanjujem se u ligu i mislim da je to sjajan koncept za rekreativno trčanje, jer veoma motiviše, a upoznao sam i Marinka Kneževića, čoveka koga veoma cenim i poštujem i  najveća dobit od drugarstva, koje sam stekao u trčanju, je upravo on bez dileme. Krećemo da skupljamo  bodove po trkama zbog tabele u BTL i trčali smo sve, ali nismo bili sami. Marinko, Željjko Zeljković i Ljiljana Tasić i ja svi iz Pančeva, lepo smo se slagali i baš mnogo trčali i družili…Uspeo sam u Crikvenici na maratonu da spustim rezultat na maratonu ispod 3 sata.To je bio prelomni momenat za moje trčanje (primetio sam da tih trenutaka ima više). Mislim da sam se tada pretvorio od rekreativca u trkača amatera…Mišljenja sam da rekreacija nije kada trčiš pejsom 4,10 svih  42 km…Ali još jedan podatak, već tada razmišljam kako je ultramaraton veliki izazov, kao i većina ljudi koji trče rekreativno….Posle sam na Adi istrcao moju prvu ultru na 6 h, tada sam bio siguran da treba ultre da trčim, ako želim da uspem u trčanju, a želeo sam i to mnogo.

Primera radi, na Paliću 2015. sam istrčao svoju prvu trku na 24 h i odmah 202 km. Tada sam upoznao i našu veliku legendu, ultramaratonca Jovicu Spajića, i samo on i Saša Gacik su me pobedili na 24h, za sada.

sv prv albi

Treninge sam godinama sve više pojačavao, koliko je to bilo moguće, jer stvarno nije lako raditi težak fizički posao 10 sati, a trenirati ozbiljno, imati još ozbiljnije ambicije, e to je teško, a najteže je ostati motivisan i kada se ne ostvari cilj. A ja imam toliko visoke, možda i nerealne ciljeve, da sam tek sa ovim rezultatom na 6h, o kojem ću kasnije pričati, ostvario jedan od ciljeva.

selo sulja

Sa porodicom u selu Šulja, odakle su se preci Mihala preselili u Vojvodinu pre 250 godina

Šta te je opredelilo da se preseliš u Slovačku?

Politički nisam nikad bio aktivan,ali  nikad nisam ćutao, ako mi nešto smeta. Posle 2000-te g. imao sam nade da će naše društvo krenuti boljim putem, čak sam bio ubedjen – znam, nisam jedini. Nekako sam se trudio da radim i funkcionišem, ali toliko toga se nakupilo, da  sam 2017. g. shvatio da ne želim da pristajem i delim takav sistem vrednosti, a pošto ne mogu i ne vidim način da ga promenim, otišao sam. Na kraju sam shvatio da se i ne treba truditi, jer svako je krojač svoje sudbine, ostaje žal što nisam ranije shvatio i otišao. Nisam otišao zbog ljudi, mišljenja sam da u Srbiji žive veoma dobri i tolerantni ljudi, većina bliskih ljudi, sem najbliže rodbine su mi tamo – pobegao sam od sistema vrednosti koji je nametnut!

sr sl zastavaU Slovačkoj smo našli mir, stabilniji život…Promenio sam posao, ne postavljam keramiku zbog sve većih problema sa leđima, a ipak još moram biti sposoban da radim minimum 18 godina…

Ove godine si ostvario nekoliko sjajnih rezultata. Kako to objašnjavaš?

Kako mi se skratilo radno vreme tako sam počeo više da treniram. Ipak je lakše trčati posle 8 sati posla, mada i dalje radim fizički posao na montažnoj liniji u fabrici, ali ipak je manje naporan. Sa više kilometara došli su još bolji rezultati. Svestan sam da imam puno godina i očekivao sam da ću trčati sve sporije, ali za sada to nije slučaj. Ove godine u maju sam istrčao Bratislavský BAH maratón sa ličnim rekordom 2:46:22, a istrčao sam u treningu u aprilu 1001 km i u istom tom aprilu sam trčao lični na 10 km na stazi 35:45, i opet za mene neverovatno, i opet podsticaj za još više… Došao sam spreman na Palić ove godine, ubeđen  da mogu 24h da istrčim debelo preko 250 km, ali spremao sam se na 10 -15 stepeni, nekoliko dana pre trke je u Slovačkoj bilo i dalje oko 15 stepeni, a kada sam došao na Palić ugrejalo je na 30 . I opet ništa od najavljenog rezultata, ostaje uteha što sam po četvrti put prvak Srbije na 24 h.

Ali onda su na red došle i kratkotrajne povrede, koje su me ipak sprečile da istrčim bolje Rajecky maraton i odvojile od treninga, a pao sam i u formi što je normalno. Ta moja želja za rekordima nije oslabila. Želeo sam da uradim još nešto ove godine, jer vremena baš i nemam. Odlučim da trčim na Balatonu 24h.Povrede su bile iza mene, trenirao sam odlično i bio spreman…Na trci se nisam osećao nikad bolje, tempo oko 4,45 imao sam prolaz na 6 h, 75 km, a 100km sam istrčao 8 h 10 min…Ali onda je došla noć i temperatura oko 3 stepena…Bol u leđima, kolenu, blaga hipotermija, jer sam stao.I odustajanje…Ufff to mi je veoma teško palo. Nikad teže, mnogo je razloga. Najveći je što sam mučio Mirku i Damjana da idu sa mnom bukvalno posle noćne smene, bez spavanja, onda i to što sam bio ubeđen, da mogu da istrčim mnogo kilometara, prvi put sam ozbiljno razmišljao da više ne želim da jurim nikakve rekorde, čak ni da trčim ultru više…

A ipak si ostvario sjajan rezultat na Adi u trci na 6 sati. Kako ti je to uspelo?

Nakon Balatona, posle nekoliko dana, kada sam sve razloge sabrao i oduzeo, odlučio sam da ću ipak još pokušati, a mislim da nije trajalo duže od nekoliko sati i već sam se prijavio za Maraton maratona na Adi. Nisam želeo 24h, jer znam da bi mi bilo hladno noću. Razmišljao sam o 6h,12h ili 100 km, ali zbog svega što se izdešavalo, najrealnije mi je bilo da odaberem 6 h, da proverim koliko mogu, a ako bude dobro, da naredne godine nastavim sa mojim jurenjem rekorda…

suchanek

Sa drugarom Janom Suchanek

Damjan nije mogao sa mnom zbog obaveza na poslu, ostala mi je Mirka, ali i ona je u Srbiji morala da obavi nešto, pa sam se dogovorio sa Cveletom koga veoma poštujem. Znači mi kad je pored mene, ali izbegavam da ga opterećujem, jer znam da ima puno obaveza. Nađemo rešenje da ide sa mnom Sabina, Damjanova prijateljica, trebao mi je neko pored staze da mi dodaje gelove.A Cvele, Mirka i naša drugarica Slađana neka dođu malo kasnije…Pre trke se lepo ispričam sa mojim velikim prijateljem Marinkom i polako krećem na start..

Krenuo sam znajući da će zbog oblaka, drveća i krivina, GPS loše raditi pa sam izračunao,  koliko mi treba za jedan krug na pejsu od 4,10 a krug je dužine 2174 m. Skroz oprezno i sa lakoćom sam istrčao prvi krug, ali ne ciljanih 9,04 po krugu, već sam išao 8,20…Nervirao sam se – opet sam jako krenuo i želeo sam da usporim, međutim iz kruga u krug je bilo slično, a puls mi je bio oko 150, što je sjajno. Onda sam prestao da gledam na sat, što mi se do sada nikad nije desilo. Očekivao sam posle tri i po ili četiri sata pad u ritmu, on se i desio, ali to je bio pad na otprilike 4,25 i kada sam posle pet sati trke video da sam blizu osamdeset, više ništa nije moglo da me zaustavi… Ostaje za mene velika zagonetka, koliko bi bilo, da nisam tri nedelje ranije na Balatonu istrčao 133 km?  Zato  imam  ispred sebe narednu sezonu i rekorde na 100 km, 12 h, 24 h….Možda ne mogu ni jedan, možda sve, pogodite koliko rekorda planiram? Bitniji od cilja je put kojim ideš. U mom životu je to za sada uspevalo…

A kako je bilo u Češkoj, samo desetak dana posle Ade?

Što se tiče ove trke,osećao sam se odlično na startu ali sam znao da će me umor stići oko trećeg sata, što se i desilo… Ali sam se borio koliko je to moguće i na kraju dokazao da sam spreman za velike rezultate. A to mi je i bio cilj, jer to je najbolji način razuveriti i demantovati ljude koji su bili skeptični…

Da li vodiš dnevnik svojih treninga i trka? Kolika ti je kilometraža i koji su ti najbolji rezultati?

sombor baja

Prvo mesto u trci na 60 km, Baja (HUN)- Sombor (SRB)

Nikad nisam bio pedantan u tome. Slobofno mogu reći da nema Draga Boroje (klub 100 maratona) i Nikole Minića (BTL) većinu mojih rezultata ni sam ne bi znao…Nemam pojma o pretrčanoj kilometraži u karijeri, jedino znam neke najbolje rezultate: 5 km. 17:30,  10 km 35:45, Polumaraton 1:19:52, Maraton  2:46:22, 50 km 3:14. (Split), 6 h   88,91 km, 12 h.  128 km, 24 h   227 km

Navešću samo neke od značajnijih ostvarenja: Pobednik fruškogorskog ultraekstremnog maratona 133 km, pobednik i rekorder staze „Od Tatier k Dunaju“  345 km, u Slovačkoj, 33. mesto na prvenstvu Evrope na 24 h, rezultat  212 km…

Kako ti vidiš stanje atletike u Srbiji? 

Na jednoj od brojnih trka u Slovačkoj

Bavljenje atletikom, pogotovo u seoskim sredinama u Srbiji je veoma teško. Sa decom se radi u sklopu školskog programa nastave, ali to je veoma malo i dosta nestručno, ima mnogo talentovane dece, ali deca nisu problem, već je problem stručni rad sa njima, a ponajviše treba raditi na usmeravanju dece…Ja sam i u detinjstvu veoma voleo atletiku, ali pošto nije imao ko da me usmeri, to se završilo posle fizičkog ili posle trke na okružnom takmičenju…To sam pre nekoliko godina pokušao da promenim osnivanjem kluba i mislim da bih uspeo, ali na žalost, otišao sam iz zemlje, kako sam već pomenuo ranije…

Šta bi hteo poručiti mlađim trkačima?

Moj život nije za primer i nikako nije način na koji treba stići do cilja…Trčanju mogu zahvaliti što mi je definitivno promenilo život, upoznao sam mnogo divnih ljudi. Volim da ljudi čuju za mene, ali samo kada je to vredno pažnje i nikad ne tražim druge načine. Ponosan sam na to što radim, ali se trudim da budem što  iskreniji, da skrenem ljudima pažnju svojim primerom, da čovek svašta može da uradi sa sobom, uvek je stvar izbora, a načina ima mnogo…Ko je pročitao do kraja,već je talentovan za ultramaraton.

Drago Boroja, novembar 2021.

Ovaj unos je objavljen pod Uncategorized. Zabeležite stalnu vezu.

Jedno reagovanje na Mihal Šulja – novi rekorder Srbije u trci na 6h

  1. Sjajna prica, prica koja motivise.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s