Зоран С. Јанковић,проф. БИОГРАФИЈА (прича бр.3)

Пред вама је трећи-завршни део приче, коју Профа завршава речима  … НЕ ЗАМЕРИТЕ НА ГРЕШКАМА…. Кад сам му oномад скренуо пажњу да  текст мало боље уреди граматички, да са оваквим стилом писања, његов професор српско-хрватског језика сигурно не би био поносан, одговорио је: “Такав сам био одувек, гимназијски професор ми је  писмене радове  оцењивао са “посветом” – ниси ти Иво Андрић да пишеш дуге реченице, ДОВОЉАН 2 (ДВА). На усменом су наравно падале петице”. Како се види, дуге реченице у овим причама и даље су актуелне, али oд мене, за доследност, упорност, непоновљивост, оригиналност и постојаност – ОДЛИЧАН 5 (ПЕТ),  Верујем да овај подужи увод није опречан чувеној мисли Андрића: „Ко пријатеља тумачи или анализира, тај га не воли“

 

НЕКА ПУТОВАЊА – 2 маратона за 7 дана

Како волим да причам, ево једног, бар се мени чини, занимљивог путовања, када сам у седам дана истрчао два маратона . Први је био у Луксембургу у граду Ехтернаху 29.10. 1989. На пут сам кренуо како друго него возом, а да би ме карта што мање коштала, преко бугарских пријатеља купим је у Софији, а на њој је овако писала : Софија – Београд- Загреб – Минхен – Луксембург, на карти су се видели и „пањеви“ , наравно повратна. Како сам имао пријатеља у Дармстату, што баш није било уз пут, у Минхену. док сам покушавао да пронађем воз за Луксебург, видим воз за Дармстат, па одлучих идем да га обиђем. Тешко је данас описати то време, али када су кондуктери видели моју карту, одмах се осећало неко сажалење јер су мислили да сам из Бугарске… Углавном стигнем  до тог мог пријатеља, авантура је била наћи његов стан, нисам га затеко кући, човек је на послу, а увек је у шали причао где држи кључ од стана,  живео је у најстаријој кући у граду. Не занам да ли неко може да самисли ситуацију када човек, у петак око 13. часова, долази кући и затиче стан откључан, и типа који хрче у његовом кревету… Ово не умем да опишем. Наравно да се обрадовао и где ће ме одвести, зна се у … кафану, да причам приче… Кафана би како се тада звала „Југоса“ и  чух тамо,  да сутра има нека трка у оближњем граду, а како сам у својим причама исказао велику „скромност“ о мом трчању, претостављате да су пали изазови и опкладе да трчим… Жаба се у воду не тера.

Какав је то био одлазак на трку, после тог дружења,  пар аутомобила са ликовима који држе у рукама, шта друго но пиво…И сада замислите те организаторе. када су ме видили са том пратњом… Трка, колико сам био разумео, полумаратон, тежак, брда…  Храбро сам трчао, иако нисам победио, стигао сам трећи,  какве сам овације доживео од својих пратиоца, као да сам победио на  олимпијади… У понедељак увече, уз помоћ нових познаника кренем ка Луксембурку, утоваре ме у воз и после неколико преседања коначно сам стигао до неког града у  Луксебургу, воз даље није ишао….

Уз помоћ младога пара, успео сам да стигнем до Ехтернаха до стадиона, где би требао да буде пријавни центар…  Како сам стигао ноћу, нисам ни очекивао да ће центр бити отворен, али то је стадион и надао сам да ћу наћи неко место да преноћим, крај октобра хладно је, али шта је ту је… Нашао сам неку „заветрину“ и одлучих да ту направим „гнездо“ да преноћим, обучем шушкавац, утоплим се колико сам могао и лежем на неке картоне па шта буде… Нема мобилиних, нема интернета, само писма…  

Таман склопих очи, мислим да сам и задремао, када неко ме гура, нешто говори, отварам очи, батеријска лапма ме заслепи, ништа не видим, помислих браво, мурија….. Али нисам знао да тада у Луксебургу, нарочито у мањим насељима, полиције и нема. Колико сам био срећан кад угледах неког чикицу и схватим де је он неки чувар или редар, шта ли већ. Прича, мени личи на француски, али ништа не разумем, срећом сетих се позивног писма за маратон, па му га дам. Узе човек писмо, насмеши се и показа ми руком „ајде за мном“. Прво помислих води ме у полуцију, но он се смеши и покушава да ми нешто објасни, разумео сам само „кам организатор“. Шта ћу,  после „паковање“ што он стрпиљиво сачека ,кренемо, па неким уличицама, до једне раскошне куће. Ту човек позвони, разговор на интерфону нисам разумео, али после пар минута изађе господин, насмеши си, поздрави се са чикицом, захвали се и окрене се према мени, а ја онако са писмом као са „аусвајсем“ чекам да ли ћу на стрељање или …  Тада ми се обрати тај господин на енглеском, да је све у реду, да су ме чекали, па да кренем до хотела и да ће ме чикица одвести, какво је то било олакшање, помислих соба, купатило, топло… После краће шетње стижемо у хотел и тамо ме чикица предаде на рецепцији као неко дете, – напоменуо бих да је тада било изражено да у мањим градовима Европе, енглески није био баш популаран.  Прва помисао било је купање, уђем у собу, и правац купатило , када , одмах пуштам воду. Шум топле воде ме смирује, топло, када зазвони телефон, хвата ме паника шта сада, а оно љубазан глас ме замолим да спремим веш за прање и ставим у ходник, предивно бићу и опран…..Таман легнем у каду, топлина ме обузе, дремка, авај телефон, шта сада ? Подигнем слушалицу, разумем да мене траже, и поче нешто што се назива разговором двоје којим енглески није баш пријатељ, но на крају разумедох да за сат времена будем у холу рецепције, да ће неко доћи по мене да идем на парти… Била је то вече које нећу заборавити, колико сам интересовање изазвао.

А сам маратон, е то је оно што се зове „ПУЦАЊЕ“. Како је само ишло до 40. км летео сам, а не трчао, пролази говоре идем испод 2:25,00 сигурно…..Група тркача, ама као бајка, а онда оштра кривина и шта би, МРАК, ноге отказале, неће да трче, каква је то мука била, како сам ПРОХОДАО та два километра и на крају 2:34,08 – пласман,  мислим око 15. места, али каква мука…

И после разних авантура жељезницом, би четвртак и ја стигох коначно у Кулу…..Стигох кући уморан, преморен, како сам тада био без посла, није баш било лако. Кући ме чекало обавештење пријатеља из Загреба, да у суботу 05.11.1989. у Аурисинио у Италија има „интересантан“ маратон, може да се узме која лира…  Иако ми супруга није била баш за то, ја почех да се пакујем и увече тог четвртка кренем за Трст, јер колико су ме обавестили тај градић се налази у близини Трста. И кренем „брзом“ југословенском жељезницом  Кула – Сомбор – Винковци – Загреб- Љубљана – Трст. Стигао сам у Трст око поднева и као сваки добар Југос прво на Понта Росу, чувену пијацу…  Увече успем да пронађем градски превоз за Аурисино и кренем. У аутобусу покушам да добијем неку информацију о маратону, али нико ништа не зна..  Стиже бус до последње станице, шта ћу, изађох и угледах жељезничку станицу, али плакате о маратону нигде. Одлучих да преноћим на жељезничкој, па ујутру да видим шта ћу даље… Чеконица пуста, у мраку, помослих одлично, чисто, клупе, није први пут да преноћим на овај начин. Припремим се, легнем, таман задремах, када ме неко дрмуса, ко је сада, као да сам сањао, отворих очи и прво што видех црвена капа, помислих карабињери, баш лепо. Но би то шеф станице, љубазно ми објасни да не могу ту да спавам, и где сам кренуо. Покушавам да му објасним да сам дошао да трчим маратон, али човек као да никада није чуо за маратон. Помислих, а шта сада ? Али испостави се да је то „мој“ човек из кафана. После пар минута шеф каже „аванти“, показа руком да узмем ствари и кренеом за њим, помислих где сада, брате ?  Не мало се изненадим, кад схватим да ме води у кафану и то какву, оне чувене поред жељезниких станица….Мале, пуне разних фаца, дим, галама, нико никог нити види, нити чује, али пије се пије… Шеф насмејан, тек тада приметих да је под „гасом“ а када уђе као да је ушао у царство своје. Сигурно прилази шанку нешто разговара за конобаром, каква је то сцена, као из филма, конобар покушава да смири кафану али не иде, галама је и даље, тада се њих двојица погледају, појави се осмех на лицу, климање главе, заједички поглед пада на једно звоно изнад шанка , као да су открили…  Конобар сигурном руком ухвати канапче на звону и зазвони. И у том трнутку мук у кафавни, невероватна сцена, сви ућутали, просто се скаменили, (то је био знак за „туру“ , неко части кафану), нараво и ја са њима, тада шеф крене неку причу у стили правог Италијана и рукама и ногама уз праву вику, једину што сам сигурно разумео је маратон, не занам да ли можете то замислити…(касније сам све схватио). После кратке тишине, мени се чинила као вечност, из те гомиле припитих, чује се прво глас, а онда припити дедица са пивом у руци и као да се сам са собом свађа, крене према мени, тапше ме по рамену, млатара руком према конобару, овај додаје криглу пива која се нађе у мојим рукама, и онда опет галама, неописива. Данас нисам баш сигуран колико сам пива попио, али сећам се, грљена за шефом станице, гостима, па и конобаром, као да су ме сви познавали годинама, чини ми се да су ми пожелили срећу на маратону… Каква је то била вожња, шта дедица уради са аутом, кроз уличице, брда…..помислих да само живи стигномо где треба, какав маратон, само да сачувам живу главу…Када уз шкрипу стајемо пред неку кућу, помислих хвала Богу, живи смо, дедица се само смеје, галами, вуче ме за руку „аванти“, смеје се када да ми је читао мисли. На улази нас дочекује бакица, као из култних Италијанских филмома, ниска, са кецељом, вишком килограма, виком, осмехом, млатара рукама…..Дедица стално виче као да ће се „поклати“, граби телефон и наравно виче…Бакица ме хвата за руку, осмехује се, води ме кроз неке просторије, да би смо стигли до кухиње, поставља ме на столицу, нестаје кроз нека врата, касније сам сазнао да је бакица кројачица, и да је морала да заврши, неко шивење. Седим сам, ћутим, тишина, чинило ми се да је прошла вечност. Хвата ме дремеж, када зачујем, ДОБРО ВЕЧЕ, ДОБРО ДОШЛИ. Подигох главу, видим господина, насмејног, пружа руку, сигуран стисак руке, седе, кад ево ти бакица, као да ће да бије, грли господина, опет наровна вика, смех, бакица се окреће шпорету, и тек тада почиње „хаос“.

4. новосадски маратон 1996, 

Господин се престави да му је мајка Словенка, да је често боравио у Словенији код бабе и деде, да ради у банци (није хтео да каже да је директор), да зна за маратон, банка у којој ради је генерални спозор, да је бакици рекао да спреми шпагете, јер је и он гладан, да му напишем своје податке, да ми среди око стартног броја, да  ништа не бринем, да ће ујутру доћи по мене… Како сам само био збуњен, колико би још могао да пишем о тој вечери, време је пролетелео, па смо кренули на спавање, а то је било тек изненађење, јер ме је дедица одвео у стан свога сина карабињера, којега ћу сутра упознати на старту и тада схватити да је он неки командир. А замислите моју фацу када сам ушао у собу препуну унуформи. На старту су се појавили и неки Словенци и два маратонца из Загреба, срећа, имам превоз до Загреба.

29. новосадски маратон 2021

Маратон ко маратон, прво место сам изгубио у последњих 500 метара, али не жалим, имао сам тада утисак да сам добио већу награду од победника, те ова награда, те она, па чак је бакица спремила поклон за моју тек рођену прву ћерку…… А резултат 2:33, 46… Данас два маратона на овом нивоу незамисливо за србске маратонце и то у року од седам дана. Шта ли сада мисле о мени ? Да ли сам све ово измислио ?

 

ТРЕНИНЗИ

Што се тиче тренинга, односно мога става према тренинзима, како у припремном периоду, тако и пред трку, то је посебна прича, коју ћу покуштаи да напишем.

Присталица сам лаганих дужина, темпа трчања, са врло мало деоница. Имам утисак да брзе деонице, изцрпљују организам, да га брзо уништавају, да тркачи деоница не трају дугу, да им је каријера тркача кратка , пар година. Али то није правило, то је мој утисак, све зависи шта тркач жели од свога трчања, шта му је циљ, па онда бира свој пут трчања. Ја сам изабрао од самога почетка, не неке резултате, рекорде, него да дуго трајем – трчим – да се такмичим, што дуже, нанизати што више година, па и километара и трка…

13 b top 2001

Са Зораном Марковићем из Новог Сада, који је имао „искуства“ са дописним тренинзима (прим. ред.)

Планови тренига се праве за сваког посебно, посебно ме НЕРВИРАЈУ – ИЗЛУЂУЈУ, те тзв. друштвене мреже препуне „мудрих глава и тренера“ који баш свашта објављују, шта, како, када треба тренирати, јести, пити, спавати, обући, шта све не. Колико је то по мом мишљењу опасно, не умем ни да напишем, како тога ти ликови нису свесни, па још када напишу, ја ово, ја оно, треба ово,треба оно.  Нису ни свесни кави су, да такви  не би могли ни да седну за сто маратаонаца у време Југославије, ни да трче, ни да разговарју  јер нису квалитет …можда су ово грубе речи, чак сам мислио да их и обришем, али нека, нека остану, јер такви су веома опасни са својим писанијама, а ево и зашто . Свака личност – организам је УНИКАТ – НЕПОНОВЉИВ – ЈЕДАН ЈЕДИНИ. Зато се планови тренинга не могу радити за све, на исти калуп, на даљину преко „компјутера“…

ОДМОР – ОПОРАВАК је за мене најважнији, важнији и од најбољег тренинга, свако може да уради „светски“ трениг, а шта после њега ???  Како се одморити ???  Колико тзв. јаких тренинга недељно ???  Много је питања, а одговор је један, за сваког тркача  посебан тренинг, и он постоји „само за њега“, то није тајна, мораш само упознати тркача, шта хоће, колико може…  Заправо јесте тајна, мистерија, па и зато и  јесте тајна, јер нема много оних који знају одговор, а и који знају одговор ћуте, јер када кажу одговор, нико, или скоро нико, им не верује…

Ево неке занимљивости како сам ја тренирао :

ЧАРОБНОГ САВЕТА, ЧАРОБНОГ ТРЕНИНГА НЕМА……

Истако бих да сам три годинее 95., 96. и 97. успео да пребацим преко 7.000 км; то су ми године са највише километара. Летњи месеци јун, јули и август су му били месеци са највише претрчаних километара, што је везано за мој рад у школи,  тј. летњег распуста, па сам „имао“ времана за тренинге,  а још је и дан дужи  па сам могао да тренирам и по два пута дневно. Врхунских резлтата без два тренинга дневно три до четири пута недељно и једним даном одмора нема, бар је то моје мишљење….. У каријери сам  само три месеца успео да пребацим преко 800 км. и то 96. године. Како сам непоправљиви присталица ОДМОРА пред маратон и дуже трке, одмарам три дана, нема уопште трчања, пред полумаратон два дана…

Дневник трчања уредно водим од првога дана па ето сада у 2021. имам шансу да завршим ЧЕТВРТИ круг, 31. 12. 2020. укупно сам претрчао 158.839. км.

prvi polumaraton sa Aleksandrom

Први полумаратон са ћерком Александром

Како сам радио у школи, где сам био у обавези да недељно проведем 20. часова, а остале обавезе: израда планова, припрема, контриолини и остале обавезе могао сам радити од куће, зато сам и могао тако да тренирам. ИСТАКАО бих да без подршке породице трчања НЕМА, а све се своди на ЉУБАВ, ЉУБАВ, ЉУБАВ, врло једноставно…

Ако знате шта је ЉУБАВ, онда знате зашто  ми је трчање толико важно..

И ако је трчање тзв. индивидуално такмичење, најбољи трензи су у групи. Колика је група свакако зависи од врсте тренинга, способности тркача… Ја сам имао срећу, да сам од самога тркачког почетка имам друштво на тренизима; први мој партнер на трчању био је Јожеф Чупорт – Чупи, од кога сам толико тога научио, или чувене новосадске групе на челу са Томом Ашковићем, па Савом Алепићем, Чолетом, Шалетом….какви су то тренинзи били, колико се ту учило…

23

Кулска  школа трчања – Здравко, Профа, Чупика, а богами и „футошка“ – Драго

Посебно су били квалитетни тзв. кулски тренинзи, када се Чупики и мени 89.-те придружио Здравко Мишовић, Како се тренирало неких двадесетак година, о томе се могу написти томови књига. Ево само једног примера – три недеље пред Скопски маратон 97. идемо Здравко и ја контролу, полумаратон на веома захтевној валовитој стази 1:15,00 – просто невероватно……Зато је рад у малој групи сјајан.

МОЈ САВЕТ ПОЧЕТНИЦИМА ЧУВАЈТЕ СЕ ТЗВ. ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА, НАРОЧИТО ЧАРОБНИХ ФОРМУЛА КОЈЕ ДАЈУ ЗА КРАТКО ВРЕМЕ ВРХУНСКЕ РЕЗУЛТАТЕ. ТОГА НЕМА. ЧУВАЈТЕ СЕ,  СЛУШАЈТЕ ПРВО ОНЕ КОЈИ ДУГО ТРАЈУ, ЗАПИТАЈТЕ СЕ, ГДЕ СУ ОНИ, КОЈИ СУ БРЗО „ЗАБЛИСТАЛИ“, ПА НЕСТАЛИ, ИЛИ СВИ ОНИ РЕКОРДЕРИ ИЛИ ШАМПИОНИ, КОЈИХ ДАНАС НЕМА НА ТРКАЧКИМ СТАЗАМА.  КАКО И У ЖИВОТУ, ТАКО И У ТРЧАЊУ, СТАЛНО СЕ УЧИ…  

Е ПА ВИДИМО СЕ НА СТАЗИ.  ВОЛЕО БИХ ДА ТО БУДЕ КАДА БУДЕМ ЗАВРШАВАО ПЕТИ КРУГ.

zg cazmaИ УМАЛО ДА ЗАБОРАВИМ, ИАКО  ЈЕ ДРАГО ПРЕДЛОЖИО ДА У ТЕКСТ „УБАЦИМ“ НЕКЕ ФОТОГРАФИЈЕ СА ТРЧАЊА НАРОЧИТО ОНИХ ИЗ ПРОШЛОГ ВЕКА,. ТО НАМЕРНО НИСАМ УРАДИО – ОПРОСТИ ДРАГО. А МОЖДА СЕ НЕКО ПИТА  ЗАШТО ?. ПА ДАНАС У ОВОМ ВРЕМЕНУ “КОМПЈУТЕРА“ ЗА ТО НЕМА ПОТРЕБЕ, КОГА ЗАНИМА, ТАЈ ЛАКО ТО ПРОНАЂЕ… (прим. ред.: Ипак сам, упорношћу маратонца, приволео Профу да бар пошаље усликане фотографије из времена, кад није било интернета и ко зна да ли је то негде записано. Те старе слике ће увек имати неку своју драж, баш као и ова из 1986. са супер-маратона Загреб-Чазма на 60 км – с лева: Хабуш Ивица (ХРВ), Maјор Миклош (ХУН), Дамир Ковачић (ХРВ), Јанковић и 110 НН.)

ВЕЛИКИ ПОЗДРАВ И ВИДИМО  СЕ НА НЕКОЈ ТРЦИ, ДОКЛЕ ?

НЕ ЗАМЕРИТЕ НА ГРЕШКАМА….  

ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 2021. октобар, Зоран С. Јанковић, проф.

(прича бр. 1)     (прича бр. 2)

Ovaj unos je objavljen pod Uncategorized. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s