Зоран С. Јанковић,проф. БИОГРАФИЈА (прича бр.1)

profil

 Недавно сам објавио чланак  „Рекорди по броју маратона испод 3:00“. Између осталог, тамо се може наћи, да је код нас рекордер Зоран Јанковић из Куле, познатији као Профа, и то је било довољно да га замолим, да за нове генерације нашег тркачког покрета напише нешто о себи. Профу сви знамо,  не само као великог тркача-легенду, већ као и великог причалицу, и у све то можемо још једном да се уверимо, читајући његову тркачку биографију. Материјал је нешто обимнији, ултрашки, и овде доносимо први део те приче.

Прича бр. 1 „Од лулаша до ултраша“

Драго Бороја и ja: Баш смо некад били млади и лепи, а сад смо само … млади…

Кад са 65. година живота добијем „задатак“ , а појави се и жеља, да напишете нешто о себи, шта сте то урадили, како, зашто. или зашто нешто нисте урадили !? Тек тада сам видео колико је то тешко, без обзира што сам тај задатак добио од свога пријатеља Драге Бороје, који је и покушао да помогне са послатим питањима, како би требало да изгледа ово моје писаније…. Да је требало одржати беседу, то ми не би био проблем, али овако. ни сам не знам на шта ће ово да изгледа ???

Моја прва фотографија – десно у наручју бабице

А зашто је то тешко! Зато што је разлог овог писанија мојих 63. маратона истрчаних испод три сата, што је највише у историји српског маратона, што је лепо за мене, али и помало нестварно, када се погледа та ранг листа маратонаца; зар сам толико истрчао више од других? Па имам  страх да не буде ово неко хвалисање, то ми стварно не треба и то ми није циљ. Урадио сам што сам урадио, а мислим, ако сам могао ја могу и други, само треба волети то што радиш. А ја волим моје занимање професора историје, волим да трчим, нарочито маратон, најважније је ВОЛЕТИ!!!

Са братом – Ја сам онај буцкастији

Сигуран сам да сада ово што пишем о мојих задњих четрдесет година ЖИВОТА, како би Ахајци рекли ИСТОРИЈЕ, разликује се од онога што сам причао и писао када сам утрчао у маратон… Оно што желим на почетку овог писанија да истакнем НИКАДА НИСАМ БИО СПОРТИСТА, моје занимање је професор историја, а био сам, сада сам, и желим да останем ТРКАЧ  –  ТАКМИЧАР.

Рођен сам средином прошлог века у Врбасу, тачније 08. марта 1956. у 10,30 часова, од оца Стевана и мајке Златинке (не могу а да не укажем на датум рођења), у држави која се звала ФНРЈ-а ( за млађе читаоце Федаративна Народна Репубика Југославија).

У СФРЈ (Социјалитичка…) почео сам своје школовање и образовање. Основну школи сам завршио у Кули у две школе, ниже разреде у О.Ш. „Петефи бригада“, а више разреде у О.Ш. „ Иса Бајић“.

Са другарима из Гимназије.

Гимназију „Светозар Милетић“ завршио сам у Србобрану, природно –математички смер, што је можда изненађење, јер ме сви знају као професора историје, што не везују за математику.

Студије историје сам завршио на Филозофском факултету у Н.Саду, а у току студија сам уписао и студије архелогије у Београду, па још понешто, те студије нисам привео крају, али то је предивно искуство, колико сам и каквих људи тада упознао, прича за себе. То су били дани „хипија“, кафана којих више нема. Време хипи концерата код Хајдучке чесме, „Котрљајићих камења“ у Загребу, кафане код бабе Живане у Дероњама, не преспаваних ноћи и дана , са лулом у устима, од кафане до концерта, па опет, учења, па опет, а маратон?

Оно што бих посебно нагласио у вези мога школовања је 1984. када сам на наговор мр.Беле Келера, завршио, школу за атлетске тренер код др.проф. Драгана Петровића у друштво многих познатих атлетичара, од којих бих посебно издвојио Томислава Ашковића, колико сам на заједничким тренизима од њега научио, а ту су и предавања проф. Канконија и дружења са Валдимиром Черписким, као и дуги  разговори са тркачким „фацама“…..

Можда је занимљиво да сам прво истрчао ултрамаратон и маратон, а онда узео дневник рада у руку и почео да радим у школи, а све је почело 1982.

Тог „далеког“ септембра 1982. Узео сам Дневник рада у ОШ „Петефи бригада“, почео мој рад наставника историје, а завршио се 08. марта 2021. када су ме „искључили“ из Е-с дневника (електорнски дневник рада),  Економско-трговинске школе у Кули. О мом раду у систему образовања свих ових држава од СФРЈ-а до Р.Србије, била би то нестварна прича у неколико томова са ко зна колико хиљада страница… Зато ћу само набројати шта сам све радио у школама, а онај, који будео имао воље да ово чита, видеће можда нешто невероватно. Па да почнем: благајник, секретар, директор, наставник историје, наставник географије, школа за обарзовање одраслих (предавао четири – пет предмета), стручни сарадник школе у природи, професор историје у средњој школи, васпитач у средњошколском дому, библиотекар и оно што сам са највећом љубављу и трудом радио вероучитељ – Православни катихета у три средње школе.

Како ми је било на свим тим радим местима ???? Што се тиче управе – власти не скривам да је било страшно (доживео сам  дискриминациј , злостављање…), тако сам тек 1992. успео да заснујем стални радни однос у школи, сем понеких лепих тренутака, а од ученика ПРЕДИВАН рад. Рад, успехе, награде, сећања…Увек сам говорио професор не прави „шпорете“ који ће завршити на сметишту него помаже деци да постану људи, а човека без љубави нема.. Све је почело на самом почетку те школске 82/83. када је моја ученица Весна Опарница постала првак Југославије на такмичењу младих историчара, под мојим вођством, а  кога је све победила (па и  потоњег преседике Србије). А колико је само мојих  ученика постало врхунских спортиста, уметника, наставника, професора, научника и професора на престижнјим домаћим и светским универзитетима, војника, официра, полицајаца-специјалних јединица, ратника….РОДИТЕЉА… и сви ми се захваљују да сам им ја био подршка, инспирција,да су им моја предавања била неки путоказ ка достигнућима…

 Да, умало да пропустим, када сам те 82. почео да радим у школи, у петом разреду у првој клупи дочекала су ме два брата близанци Зоран и Здравко Мишовић, да Здравко тркач, замислите прва клупа… Пред одлазак у пензију доживео сам да ученици више не читају ,па ни „Горски вјенац“, тешко је, страшно је колико има мртвих, нема толеранције (убеђен сам да многи не знају исправно значење те речи), а о писању да не пишем; сви знају да куцкају по разним тастатурама, али да пишу, па то „смара“, а што би учили, „када ми нешто затреба ја ћу изгуглати“. Тужно али то је XXI век,  или како је професор Марек Глобовачки рекао „век могуће дебилизације човека“, волео бих да је погрешио те 2000.

Једно од задњих предавања пред одлазак у пензију

Осим мојих ван школиских обавеза и трчања, волео сам (а можда и морао ) да се бавим животињама, од увек волим да причам да бих био чобан, без шале волим стоку, а сада су ту зечеви  и коке, а када сам био млађи били су то бикови, краве…

Посебно бих истако да бих вероватно имао и много више истрчаних трка, поготово  маратона испод 3:00,  да није било ратова тих 90.-тих, у којима сам активно учествовао, као и због чињенице да у Југославији није било толико маратона, тек 3-4. Тих десет година ми је одузето као тркачу, човеку, родитељу…

А сада нешто о профи, маратонцу како ме познају, или о Зокију причалици – забављчу, који прича те неке приче, који је вероватно први, или можда један од ретких у Србији, који има шансу да заврши четврти круг и да, ако Бог дозволи, трчи, а можда и завршио  и пети круг. Мала загонетка шта је круг ? (ево одговора: круг око Земље..) Пре него што сам постао маратонац, у раној младости, као и сваки дечак тога времена покушао сам да гањам лопту, како данас кажу тренирам фудбал, није ишло, иако су ми причали да бих био „страшан“ десни бек, но мени се то није свиђало, много грубо…Бавио сам се стрељаштвом и то са доста успеха и љубави, али у Кули тада није било стрелишта да би могао да тренирам, тако да сам и њему,  бар што се врхунских резултата, рекао довиђења.

Са братом и братом од ујака на планинарењу на Велебиту

Планинартсво је било и остало моја велика љубав, ни данас не осећам да сам му рекао довиђења. Имао сам и период кошарке, пре бих рекао баскета, нарочито на почетку мојих студија далеких седамдесетих година прошлог века. Тада баскет није био на цени, или није био поштован, као данас, али је  био популаран. И данас се сећам, како Кулских баскеташа: Жоржа, Балока…., али пре свега новосадских: Звонка, Лајавог, Фифику, Бранка….о тим баскетима су се дуго причале приче, данас ми изгледају као бајке, па оних баскета када ми пречани одемо у Београд или ко зна где …Па и мене су убрајали у те легенде, митове, срећом по надимку, којег се данас не знам ко сећа, па сам се и ја, због овог писанија са неописивим осећајем сетио, „философ“ – баш се питам откуд ми тај надимак!!!???  Када сам схватио, да од баскета-кошарке неће бити леба, почео сам да учим-студирам, занео се неком науком, а богме и кафанском животу; кафане су тада  била култна места, где си имао шансу да сретнеш људе, од научника, па до свих врста уметника, кратко речено, најобразованих људи који ходају овом земљом. Са којим људима сам седио по тим кафанама, или кога сам све на концертима сретао, са том мојом лулом, од које се нисам раздвајао. Само да се зна,  тада су студенти били многи као Бора Чорба, браћа Врањешевић, чији је отац био професор на студијама Историје, Неша Галија, Биљана Крстић, Балашевић, Кустурица, Бреговић, Јата и многи други, а и мене са њима – да ли се то може замислити , па веома тешко, а када би то набрајање наставио, колико би ту још личности било. Када смо желили музику, а  ми онда у кафану, па слушаш, чика Јанику, Звонка, чика Душка, Лепу Брену, или ти на дружењима свирају многи поменути студенти, колеге са којима муку мучиш око некух испита.

Археолошка екипа САНУ и Берклоја 1980.

И тако ја постадох млади „научник“, све до пролећа 1982. године, а тада  се пробудих једнога дана раном зором око 16 часова, не, нисам погрешио и нешто ми кликнуло – идем на баскет на култно Ђачко игралиште у Новом Саду. У ормару успем да, после“ рударског“ копања, нађем опрему и патике адидас Топ 10. Моја појава на баскету ама баш никога није узнемирила, што ме баш изненадило, нико ме не зове да играм, неки нови клинци, који још увек причају о  старој школи баскета о неким ликовима и  њихови чаролијама, а богме чујем и приче о мени, али нико ме не препознаје. Ко би данас поверовао да сам све то ћутке, мирно прихватио. Опет клик идем да трчим кругове на стадиону, можда и због плаката о планинарском фрушкогорском маратону, стварно не знам? Тако ја почех и истрчим 25 кругова, а сутрадан 50, ЗАШТО ? Када би знао одговор мислим да би био нобеловац, али после дан-два одмора, одлучих – идем да трчим 100 кругова. Данас знам па то је скоро маратон, а ја онако идем да трчим. А данас по тим тзв. друштвеним мрежама, шта се све не пише како се припремити за први маратон, од тренига, опреме, хране, витамина, минерела, гелова….ко зна чега све, а ја идем да истрчим онако из ћефа, разоноде, незнања, чега ли већ!!! ПОСТАЈЕМ МАРАТОНАЦ ???!!! Кренух да трчим тих мојих 100 кругова, чиними се да нисам ни завршио први круг, када поред мене један „маторац“ пита „ дечко а колико трчиш данас“, ја онако 100 кругова, а он „ а што, ајде с нама ми идемо напоље на дужину“, а то би легенда Јова Чалија могу слободно рећи мој први тренер. Верујте био сам толико збуњен да сам стао. Ко? Шта? Шта овај прича? Ко су то ми ? Шта је то напоље? А тек шта је дужина ?

Са великанима југословенског маратона: Лево – Саво Алемпић (2:22:43) и десно – Томислав Аћковић (2:15:27)

Захваљујући овом сусрету, можда ја постадох маратонац, упузнах те легенде Ђачког игралишта Брку, Профу, Шећерка, Дедицу, Студента….а касније и легенде маратона Тому, Саву, Чолета, Шолета, Вука,…Прихватио сам овај позив.  Та моја прва дужина, коју сам завршио са Брком, у том друштву легенди, је посебна прича, богме и ТАЈНА, школа , докторат маратона. Данас после четрдест година имам храбрости да тврдим, да ми је судба дала да научим да трчим маратон. Хвала свима, али највише Чалији и Брки, дали су ми тајну маратона, а она је тајна, јер је не знају сви, само неки, ко ? Ето, мени је требало само 40 година, и много разговора са људима маратона, Томом, Славком, проф. Канконијем, Черписким, Фрањом, Затопеком, Шкрињаром, Скендеровићем и многим другима , да  разумем шта сам то учио на ПРВОЈ  дужини, а да ли сам разумео и научио ? ….

Зоран Јанковић, октобар 2021.            (прича бр. 2)     (прича бр. 3)

Ovaj unos je objavljen pod Uncategorized. Zabeležite stalnu vezu.

Jedno reagovanje na Зоран С. Јанковић,проф. БИОГРАФИЈА (прича бр.1)

  1. Povratni ping: Зоки | Klub 100 maratona

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s