Nedeljko Todorović, maratonac – meteorolog

Nastavljamo sa prezentacijom članova kluba 100 maratona. Bez sumnje, Nedelljko Todorović je  najmedijska ličnost. Ponosni smo da je među nama i jedan od najboljih i najpopularnijih meteorologa Srbije. Kao takav, Neđa je već imao gomilu intervjua i TV reportaža. Jedan od najinteresantnijih možete pročitati OVDE (1.strana) i OVDE (2. strana), a ovde ćemo prezentirati nešto više o njemu iz našeg trkačkog ugla. 

Da li si pre trčanja imao još neka angažovanja u drugim sportovima?

Aktivan sam u sportu još od osnovne škole. Sa 15 godina započeo sam trkačke  treninge u AK Partizan, ali sam atletiku podredio fudbalu. Na Prvenstvu Beograda za srednjoškolce, osvojio sam drugo mesto u disciplini skok u dalj. Kao srednjoškolac i student aktivno sam igrao fudbalskim klubovima “Rad” i “Slavija”. 

Po završetku studija počeo sam da se bavim  planinarstvom, a ubrzo i visoko-gorskim alpinizmom. Bio sam na većini najviših vrhova bivše Jugoslavije i nekoliko poznatih svetskih vrhova , Mont Blanc – Evropa, Kilimanjaro – Afrika, Mt. Witny – SAD, Elbrus, Kavkaz – Evropa, Azija, i član Prve beogradske, tj. srpske, ekspedicije na Pamir. Kao sastavni deo održavanja kondicije za visogorski alpinizam započeo sam redovno sa dugoprugaškim trčanjem, a od 1984. i odlaskom na atletske trke.

Šta te je podstaklo da počneš da trčiš? 

Sticajem životnih okolnosti, slučajno sam u maju 1984. godine u Zagrebu na Savskom nasipu video obaveštenje o trci Most slobode – Aerodrom i trčao, a u septembru slično Podsused – Zagreb. Na tim trkama sam upoznao Franju Mihalića i Pavla Ivanovića i druge iz beogradskog AK Veteran i saznao da takvih popularnih trka ima i u Srbiji. I tako je krenulo. Svake godine učestvovao sam na sve više trka. 

Trčao sam na 1. Beogradskom maratonu 1988., prijavio sam se trku na 23 km, maratonske dužine nije bilo, i na 10. km sam stao, zbog povrede mišića i tetiva tabana. Ta povreda mi je bila otežavajuća okolnost, kada sam posle dva meseca boravio na Pamiru. Sledeće 1989. trčao sam polumaraton, a na trećem beogradskom maratonu 1990. istrčao sam svoj prvi maraton. U “pripremama” za maraton bez mnogo iskustva, tri dana ranije sam trčao kao “trening” 35 km po planinskim putevima. I onda su se maratoni ređali, s tim da devedestih godina nije bilo mnogo prilika, bilo ih je svega nekoliko ogranizovanih u Srbiji, a uslovi za odlazak u inostranstvo bili su nepovoljni finansijski, sem u bližu okolinu, Crna Gora, Makedonija, Hrvatska.

 Te decenije oprobao sam se i na dvanaestočasovnom ultramaratonu, učestvovao na prvim prvenstvima države u triatlonu i duatlonu. Tek posle 2000. broj maratona se povećao. Bio sam na nekoliko maratona u Evropi,  uglavnom u bližim državama, ali sam uvek davao prednost učestvovanju na domaćim maratonima iz čisto patriotskih razloga, za razvoj maratonskog trčanja u Srbiji. Učestvovao sam na većini “Beogradskih maratona“, tačnije 26 puta na maratonskoj distanci, od 26 “Podgoričkih maratona“, istrčao sam 23 puta maraton, a najponosniji sam na istrčavanje svih 27 “Novosadskih maratona“.

Zašto je trčanje tako važno u tvom životu?

Trčanje održava životnu energiju na visokom nivou, sve životne obaveze lakše se obavljaju, teški trenuci se lakše prebole. Trčanje jača mentalnu snagu, pored fizičke. Osnovni smisao trčanja, i uopšte sportom, je izgradnja i održavanje zdravog duha u zdravom telu (In mens sana corpore sana). Ovu izreku više volim da iskažem kao: „U zdravom duhu, zdravo telo“ što je bliže izvornom smislu i smislu života uopšte. Na takmičenju najviše volim da pobeđujem, tj. nadvisujem  samog sebe.

Da li si imao dodatne trkačke izazove, i kako si ih realizovao?

Svaki maraton je za mene bio dovoljno veliki izazov, pogotovo što sam nedovoljno trenirao. Prvi maraton istrčao sam u Beogradu 1990. godine (3:45:00). Do juna 2020. godine istrčao sam 186  maratona. Najbolji rezultat mi je 3:13:54 (1995. u Zagrebu). Učestvovao 1993. godine na Prvom prvenstvu Jugoslavije u supermaratonu na 12 h na Paliću (104 km), zatim na još nekoliko 12-satnih i jednom 24-satnom ultramaratonu u Beogradu (132 km). Učestvovao sam na nekoliko štafetnih trčanja, a najznačajniji su Beograd – Hilandar i Beograd – Moskva.

Kako si u toku trke savladavao krizne momente?

Pravilnom procenom sopstvenih mogućnosti, iskustvom i snagom duha. Vremenom sam, učeći na greškama a nešto iz literature, savlado trčanje maratona. Prema stanju kondicije i uslova trčanja, mogao sam unapred proceniti, prognozirati svoj rezultat na maratonu sa odstupanjem za 5-10 minuta. Maraton se trči glavom (duhom).

Da li imaš neke maratone, koje nisi završio?

Kad započnem trku, u principu je i završavam, ne opterećujem se rezultatom, ali sticajem okolnosti nisam istrčao dva započeta maratona. Jedan u Zagrebu, sve vreme je padala jaka kiša, nisam dobro proučio stazu, a načuo sam da ima promene staze, i na približno 10. km na skretanju za maratonsku trasu, produžio sam pravo na stazu od 16 km, jer nije bilo oznaka, a obezbeđenje na skretanju se sakrilo od kiše, pa su i još neki drugi trkači napravili previd.  Ja, trčeći iza njih, sam pomislio da idu dobrim putem, i posle 5-6 km shvatio sam da sam pogrešio, pa sam završio na tih 16 km. Drugi put, u Podgorici 2016 , odustao sam na 17. km zbog ozbiljne povrede, ne rizikujući da ona bude veća i da me udalji sa predstojećih maratona.

Osim maratonskih i ultramaratonskih da li imaš i drugih trka?

Pored dugoprugaškog trčanja bavio sam se triatlonom. Učestvovao sam na 18 triatlona i jednom duatlonu, od toga mi je najznačajne učešće na Prvom beogradskom triatlonu 1992, na Prvom prvenstvu Jugoslavije u triatlonu 1993. a zatim i na 2. i 3. prvenstvu (olimpijske distance), Prvom prvenstvu Jugoslavije u duatlonu 1996. a zatim i na mnogim drugim takmičenjima toga tipa. Najbolji rezultat na olimpijskog distanci mi je 2:48:22 (uglavnom su to rezultati od 2:49 do 3:00). Najviše triatlona u jednoj godini imao sam 1995 (5, od toga 4 olimpijske distance). Poslednje učešće mi je bilo 2005. Nisam ostvario želju i nameru da učestvujem na čeličnom triatlonu, mada još nije kasno.

Navedi neke od svojih najvećih dostignuća u trčanju?

  • Ulazak u Klub 100 maratona,
  • Učešće na većini maratona u Beogradu, N. Sadu i Podgorici,
  • Normalno, lični rekord, 3:13:54 u Zagrebu 1994.

Imaš li evidenciju koliko si pretrčao ukupno kilometara na treninzima i u samim trkama?

Imam urednu evidenciju.

Ukupno atletskih trka: 529 (1984-2020)

Ukupna pretrčana dužina u trkama: 12 769 km

Od toga u 186 maratona (42,2): 7 848 km

Ukupna pretrčana dužina u treninzima (1984-2020): 21 286 km

Ukupna pretrčana dužina: 34 056 km

Analiza  kaže da sam nedeljno prosečno trčao 1,5 puta, mesečno 5 – 7 puta, neki put i više, ali mnogo puta sa pauzama i po mesec dana. Mesečna kilometraža je uglavnom od 50 do 80 km, vrlo retko preko 100, a samo jednom sam prebacio 200 (221 km, 1993). Skromno, ali dovoljno da se istrči maraton.

Najveća godišnja kilometraža u sklopu treninga bila je 1066 km (1993.), najviše kilometara u trkama 660 km (2002.), najviše kilometara (trening+trke) godišnje 1611 km (2000.).

Da li si imao neki svoj posebni režim ishrane, da li si koristio dodatnu farmakološku mineralizaciju i vitaminizaciju?

Struktura ishrane je bila uobičajena. Pred trku, ujutro,  samo mala količina hrane, okrajak hleba ili keks, ili voćka, ili čokoladica. Industrijske dodatke vrlo retko sam koristio, više su bili prirodni dodaci, kao što je grožđani šećer. Poslednjih godina povremeno magnezijum. Kao “stimulans” za maraton koristim kafu, koju inače skoro i ne pijem. Zbog zdravstvene preventive, za vreme trke koristio sam ranije aspirin i brufen, sada uzimam lek (nezavisno od trčanja), koji isključuje aspirin.   

Kakav je tvoj savet mladim trkačima-početnicima, koji se uglavnom rukovode onim što čitaju na društvenim mrežama?

Literatura o trčanju i iskustva drugih su dobra, ali ona su samo grubi okvir preporuka  i metodologija trčanja. Svako treba da “otkrije” svoj system primeren mogućnostima, bez preterivanja, sa pogledom u budućnost, u cilju trajanja. Pametno dugotrajno ulaganje u trčanje  je dobra zdravstvena preventiva, a zlu ne trebalo  i terapija. 

Pored “tehničkog” učenja trčanja, mnogo, mnogo je važnije istovremeno učiti kako biti čovek. A trčanje pomaže u tom.

Koji ti je još doprinos u atletici?

Šesnaest godina sam bio sudija, kažem bio, jer poslednjih godinu-dve sam u povlačenju. Bio sam sudija na Prvenstvu Evrope u dvorani u Beogradu na disciplini skok u vis. Uz to, pomagao sam u organizaciji mnogih atletskih trka. Zbog toga sam i propustio dosta neposrednog učešća na stazi.

Šta misliš o virtualenim trkama?

Reč sport u engleskom znači pre svega igra. Možemo da se igramo. Ali ako to  shvatimo kao sport u kojem postoji rivalstvo, želja za pobedom, bolji rezultat itd, onda mora da postoje pravila koja obezbeđuju jednake uslove za sve učesnike. U atletici postoje Pravila koja to obezbeđuju. 

Dakle može svako za sebe da trči (da se igra), ali to nisu isti uslovi za ostale. Onda nema smisla ni upoređivati, a između ostalog ni praviti rang liste.

Neko će da trči ujutro, neko uveče, neko po ravnom, neko po brdovitom terenu, na netačno izmerenim stazama ili približno tačnim, u nejednakim vremenskim uslovima itd. Dakle, to nije uporedivo. Ako hoćemo da se upoređujemo, treba da trčimo pod istim uslovima. A to znači, ista staza, iste vremenske prilike, normalno jedan merač vremena i rezultata za sve i tako dalje što predviđaju Pravila. Nije u ovoj situaciji u pitanju samo broj istrčanih trka (maratona), nego sve što iz toga proističe. Pojedinac trči za sebe, na treningu ili na trci, a istovremeno želi da se upoređuje s drugima. Ima i onih nedoraslih u populaciji trkača (srećom mali broj), koji su skloni krivotvorenju imena i godina rođenja, skraćivanju staze itd. Većina neće, ali biće ih dovoljno da svako upoređivanje rezultata i broja maratona dovodi u sumnju. A čemu to. Organizatori prave elektronsko trčanje iz raznih motiva, ali to nije trka jednakopravnih učesnika. Da ne spominjem koliko trkača nema satove sa GPS-om. A od onih što imaju, našao bi se neko da se provoza biciklom da bi ispunio normu za kvalifikovanje na neki svetski maraton. Mnoga se pitanja otvaraju, sve je na granici regularnosti. 

Trčanje na trkama pored čisto sportskog rezultata ima svoju društvenu, zdravstvenu, pedagošku i mnoge druge uloge. Čovek je pre svega duštveno biće.

Za  kraj i neizbežno pitanje o medijskim nastupima i  o svom poslu? 

Mediji su me vremenom izvukli između drugih kolega i okupirali, pa sam sada nekima i dosadan. Posao je izuzetno zahtevan i odgovoran, mada većina građana to ne zna i ne razume pa ima neprimerene kritike. Nisam težio rukovodećim položajima, držao sam se strogo struke. Pored redovnog posla za platu, proširujem i znanje, a sa koautorima pišem stručne i naučne radove, za šta dodatno trošim slobodno vreme i novac. Desetak radova  su objavljeni u vodećim svetskim časopisima iz ove oblasti . Za trkače je zanimljiv članak „Vremenske prilike i maraton“ objavljen u časopisu „Fizička kultura“ (1997) Fakulteta za sport. Poslednje dve decenije preokupacija su mi istraživanja uticaja aktivnost Sunca na vreme i klimu na Zemlji. 

Eto, takav je naš Neđa, uvek skroman, nasmejan, spreman da nam dočara i približi pojave iz meteorologije, pogotovo u svetlu aktuelnih tzv. klimatskih promena. Neđa sigurno potvrđuje onu krilaticu – učešće na trkama su najbolji treninzi. I pored toga, ne verujem da je bilo ko, sa toliko malo treniranja, uspeo da istrči 529 trka, od toga čak 186 maratona i 7 ultramaratona. Za kraj toplo preporučujem i preslušavanje zanimljive reportaže o njemu OVDE

Drago Boroja, februar 2021.

Ovaj unos je objavljen pod Uncategorized. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s