Miro eN Kriško

Još negde u avgustu 2020. sam zapazio da se nešto neuobičajeno dešava, ili bolje reći, nedešava,  na slovačkom sajtu 42195.sk, koji je na naki način glasilo slovačkog kluba 100 maratona, ili kako oni kažu “kluba skupljača maratona”.

Evidentno je sajt bio “zamrznut”, videlo se da već u  nekom periodu nema nikakvih ažuriranja i sl., a poznavajući urednika Miroslava eN Kriško , bilo mi je to zaista čudno. Tek nakon nekoliko nedelja, na maratonu u češkom gradu Ostravi, saznao sam za tužnu vest, da Miro više nije među živima, da je preminuo u svom stanu zbog gubitka krvi usled komplikacija sa čirom na želudcu. 

Ja, lično sam izuzetno cenio Mira, kao maratonca, kao čoveka, koji me je sigurno svojim primerom podstrekao, da se upustim u proces formiranja kluba 100 maratona Srbije, a uz pomoć Boška Stupara, i postavljanja veb strane kluba100maratona. Osećam obavezu, da najpre objavim  prevod članka- nekrologa Miru, autora Viliama Novaka, slovačkog maratonca, kome je Miro dodelio nadimak, “svetobežny”. Nekom drugom prilikom ću se potruditi da i sam napišem par rečenica i na taj način se oprostim od Miroslava.

Članak je preveden uz svesrdnu pomoć našeg Slovaka, Miška Šulje, koji sada živi i radi u Slovačkoj u okolini Bratislave.

decembar 2020, Drago Boroja

Miro (eN) Kriško

11.12. 1957 (Handlová) – 7. 8. 2020 (Prievidza)

Na nesreću, pokazalo se da su neverovatne glasine tačne. Naš prijatelj, maratonac, osnivač neformalnog udruženja SZM (Slovak Marathon Collectors), završio je svoje zemaljsko hodočašće u 63. godini.

Rođen je u Handlovu, ali se sa porodicom ubrzo preselio u obližnju Prievidzu, gde je Miro živeo ostatak svog života. Osnovno obrazovanje stekao je u osnovnoj školi Samo Chalupka, a završio je poznatu (bivšu pijarističku) gimnaziju u Prievidzi. Univerzitetsko obrazovanje stekao je na Pedagoškom fakultetu MBU u Banskoj Bistrici, specijalizirajući se za fizičko i vojno obrazovanje. Zašto fizičko i vojno obrazovanje? Moramo da se vratimo u njegove školske godine, kada je bio očaran plivanjem, u kojem se takođe takmičio za klub Slovan Bojnice. Iako nije postigao značajniji uspeh u plivanju u bazenu, u dužinskom plivanju (gde je kasnije prešao) osvojio je titulu prvaka Slovačke sedamdesetih godina. Kako je dobro plivao , a kako se ispostavilo kasnije, i dobro je trčao, na prvenstvu Slovačke u kratkom (trenutnom terminologijom u olimpijskom) triatlonu zauzeo je 1. mesto, a na prvenstvu Čehoslovačke 2. mesto. U dugom triatlonu zauzeo je sjajno 4. mesto. Verovatno je upravo zato oduševljen sportom Miro Kriško nakon završene srednje škole izabrao da studira fizičko i vojno obrazovanje.

Nakon obaveznog jednogodišnjeg služenja vojnog roka, vratio se kući u Prievidzu i počeo da predaje fizičko vaspitanje i fizičko vaspitanje za plivače u „svom“ ZDŠ, koncentrišući se kasnije samo na časove plivanja. Naučio je stotine dece da plivaju; i ne samo da ih je učio, već ih je i vodio ka sportu kao takvom. Deca su ga volela, jer je bio ljubazan i nesebičan. Miro je bio „univerzalan“ jer je, osim što je plivao, trčao i vozio bicikl, trčao i skijaške trke i učestvovao na SNP Beloj stazi 10 puta.

Posle 1989. sistemske promene su došle u društvu, kao i u obrazovanju, a Miro je kao nastavnik plivanja postao „nepotreban“ i otpušten. Izgubivši jednu od svrha života, ovaj potez je teško pogodio Mira, Srećom, prijatelji i posebno porodica (sestra Alenka) pomogli su mu da se izvuče iz psihološke traume. Počeo je intenzivno da se posvećuje trčanju. Trčanje je najjeftiniji oblik sporta; osim patika, ne treba vam gotovo niko i ništa, možeš da mu se posvetiš kada god hoćeš, a ujedno ima neverovatne terapeutske efekte.

Maratonska zajednica nije bila organizovana ako ne računamo profesionalne sportiste povezane u nekoliko centara, posebno u Dukli u gradu B. Bistrica. Miro je došao na ideju da osnuje neformalno udruženje maratonaca, ili kako ga je Miro nazvao „umerenim“ trkačima. To je bilo zbog činjenice da Miro nije priznavao druge dužine staza osim dužine maratona (ili po Kriškovskom) umerene dužine. Koliko znam, osim „umerenih“ dužina, Miro drugih nije ni trčao, bar ja za to ne znam. Ukratko, i u tome  Miro je bio tvrdoglav.

Slovački maratonski skupljači (SZM)

Osnivanje ovog udruženja (ne sme se mešati sa Socijalističkom unijom mladih) bilo je presudno za slovačku maratonsku zajednicu. Bio je (i jeste) izvor informacija o maratonima i njihovim rezultatima, odeljak „knjiga“ je bio važno sredstvo komunikacije između maratonaca. Nepotrebno je reći da je, uprkos svojoj lošoj finansijskoj situaciji, Miro u početku sve je finansirao sam, pripremajući pojedinačne odeljke veb stranice www.42195.sk. Činio je to nesebično, puno radno vreme, jer  kod njega nije postojao drugi način. Mislim da mu je njegovo angažovanje preko SZM-a pomoglo, da preživi periode bez posla i sa minimalnim finansijskim sredstvima, od kojih je i dalje snosio troškove za rad veb stranice SZM-a. Odbijao je ponuđenu finansijsku pomoć … osim jednog izuzetka … Stari PC mu se pokvario, pa smo (na inicijativu Miša Holika) organizovali prikupljanje novca za novi PC. Bila je to sjajna Toshiba, a Miro kao računarski stručnjak nije mogao da odbije (uprkos njegovom čuvenom ponosu i principu, da mu od nikoga ništa ne treba i da ništa od nikoga ne uzima), jer bi to značilo kraj naše veb stranice, a možda i SZM. Vredi pomenuti Mirovu kreativnost u kreiranju ove veb stranice. Ono što je radio uz pomoć odgovarajućih grafičkih programa … I u ovome je bio nepobediv.

„Umereni“ trkač „eN“

Prvi maraton trčao je u Košicama, a MMM (Međunarodni maraton mira) „Košice“ postao je njegov omiljeni maraton. Bilo je to 1980. godine i završio ga je za 2:51:01. Tada je imao 22 godine. Ukupno je istrčao 40 MMM-a i najavljivao  je da će istrčati pedeset. Što da ne? Miro je izgledao nepotrošivo. Istina je da se njegov (i ne samo njegov) rezultat s vremenom pogoršavao, ali to nije umanjilo njegov entuzijazam za „umerene“ trke. Miro se brzo razvio u jednog od najboljih amaterskih „umerenih“ trkača; najbolje vreme postigao je 1990. godine u Zvolenu na maratonu u čast pilota SNP-a – 2:27:59. Takođe je pobedio na Rajeckom maratonu 1985. godine sa vremenom 2:33. Zanimljivost oko Mirovog učešća u ovom maratonu je ta,  što je negde čuo da će pobednik dobiti bicikl. Miru nije trebalo više, hrabro se pripremao i pripremio, i slavno pobedio. Na njegovo iznenađenje, prva nagrada bila je „vrsta žene isklesane od drveta“, kasnije mi je razočaran govorio kako nije za nagradu dobio bicikl.

Još jedna od Mirovih kreacija bio je „zatvoreni“ maraton nazvan Prievidza hodnik. Krug (ili bolje rečeno, pravougaonik) dužine 153,7 m, koji je prošao 310 puta (ispravka redakcije: dužina je 135,7m i 311 krugova). Trčalo se u školi u kojoj je nezaposleni Miro obavljao „akcijski posao“ pod vođstvom maratonaca Andreja Hanzlika, koji je tamo radio kao domar. Poziv u „hodnik“ Miro je smatrao nagradom. Stoga kada me je jednom Miro pozvao na ovu trku i rekao sam mu da ovaj put ne mogu, ali bih voleo da dođem drugi put, rekao je: „Neće biti drugog puta!“ Nije razumeo kako neko može da odbije priliku da trči ovaj maraton!

Miro Kriško istrčao je ukupno 1019 maratona (samo predsednik SZM Šano Simon ima više istrčanih maratona u Slovačkoj – 1054), najviše je istrčao 2014. godine – 191, što je (čini se) slovački rekord. Velika većina maratona koje je vodio Miro su tzv „hamburgi“. Reč je o nezvaničnim, ali tačno izmerenim maratonima, koji trče prema određenim pravilima, tako da mogu biti pripisani „sakupljaču maratona“, kao akcija na računu sakupljača maratona SZM, koja se može naći na veb lokaciji u koloni „rang“. Zanimljive su izjave Mira (Behame.sk, jul 2014) da nije trčao maratone, ne trči, niti će trčati iz svog zadovoljstva, već „samo“ za crticu u broju pretrčanih maratona. Ne verujem u to. istrčao sam nekoliko maratona sa Mirom i znam sa koliko oduševljenja je to radio i koliko je bio srećan posle istrčanog maratona. Ova izjava je verovatno jedna od utoćišta, kojom je Miro pokušao da sakrije svoja stvarna osećanja.

Ako se osvrnem na spisak Mirovih maratonskih nastupa poslednjih godina, mogu da uočim značajan pad broja maratona i takođe znatno lošija vremena. Pogledajmo: 2017. trčao je 80 maratona, što je otprilike njegov uobičajeni broj poslednjih godina. U 2018. godini bilo je 52 maratona, ali oprez! U 2019. istrčao je „samo“ 5 maratona u vrlo slaba vremena (7:22; 6:40; 6:29; 4:44; 5:53). Najbolje vreme 4:44 je postigao na 40. MMM, poslednjeg koji je Miro trčao. 2020. godine istrčao je samo jedan „hamburg“ maraton, (Pavlice, 13.juna, dva meseca pre smrti) sa vremenom 6:50:51. Iz toga zaključujem da je u poslednje dve godine Miro imao zdravstvenih problema sa kojima se borio sopstvenom energijom. A da li je molionekoga za pomoć? Apsolutno neprihvatljivo za ponosnog i tvrdoglavog Mira . Dakle, po mom mišljenju, Miro se borio (nažalost nije se izborio) sa značajnim zdravstvenim problemima, koji su mu okončali život.

Neke lične uspomene

Fascinirao me je Mirov izvorni način razmišljanja i njegovo duboko poznavanje sveta oko sebe. Kada smo o nečemu razgovarali u krugu prijatelja, Miro bi  izvukao nestandardni način tumačenja zasnovan na puno informacija. Mnoge stvari je video drugačije od većine i često je bio u pravu. Zbog toga sam sa njim rado trčao maratone (jer Miro nije trčao ništa drugo), tokom kojih smo (bar posle polumaratona) razgovarali o raznim temama i ocenjivali učešće žena, mada je istina, da je Mirova posvećenost damama bila mnogo manja od moje…

Kao što kažu braća Rusi, ako želite da upoznate neku osobu, morate s njom da pojedete „pud“ soli (pud je oko 16 kilograma). Priliku da bolje upoznam Miru, imao sam tokom putovanja četvoročlane grupe na maraton Treviso u Italiji, u blizini Venecije 2008. Novi automobil Miša Holika vozio je ne samo vlasnika, već i Miru Kriška, Milana Furina i mene, Vila Novaka, sve članove SZM. Više se ne sećam kako je Mišo uspeo da nagovori Mira na ovaj poduhvat, jer je Miro u osnovi odbijao da prihvati bilo kakvu pomoć od bilo koga, za finansiranje prevoza, smeštaja i startnine… sa obrazloženjem da nema novaca, i zato ni ne ide. Ali koliko nezaposleni nastavnik može da ima i gde može da ode? Maksimalno biciklom do Bojnica, da istrči čuvni BOH (Bojnice hamburg), što je Miro redovno činio. 

Ukratko, Majkovim novim automobilom stigli smo u hotel. Neću ovde opisivati taj izuzetan maraton, ali ipak bar nekoliko reči, jer je to zaista bilo neobično. Organizovan je povodom 90. godišnjice čuvene bitke na reci Piavi, 1918. godine u kojoj se borio i čuveni 82. bratislavski pešadijski puk. Vojna predanja kažu, da su naši vojnici marširali dnom reke Piave, a samo su im bajoneti virili iznad površine i disali uglavnom puškama … Italijani su nivo vode na Piavi podigli ispuštanjem vode iz brane i tako „podavili“ naše sunarodnike. Smatraju to pobedom, pa otuda i taj maraton.

U ovoj godini maratona (jer se ostale godine trče samo iz grada Vittorio Venetto), čudno je da kreće sa tri mesta (Vidor, Vittorio Venetto i Ponte de Piave), sve tri struje se spajaju na mostu preko Piave i zatim trče do cilja u poznatom gradu Trevisu (vidi sliku). Trčao sam deo staze sa Mirom; njegovi komentari na okolinu bili su zabavni i poučni. Iako nikada nije bio u ovim krajevima, znao je mnogo o njima, pa je vreme brže prolazilo… sve dok nas umor nije podelio.

Ipak, najzanimljivije je bilo posle maratona, na izletu u Veneciju. Odvezli smo se tamo vozom i sami krenuli po gradu. Miro je prvi put bio u Veneciji, ali je znao sve o njoj i pokazao nam je gde se šta nalazi, proučio je to. I sve ga je zanimalo. Kada smo ušli u suvenirnicu Ferrari, privukao nas je crveni monopost na kojem je M. Schumacher navodno osvojio 20 poll pozicija i 14 pobeda. Ovaj automobil je težak samo 600 kg i ima brzinu od 300 km / h, pa je dizajniran tako da nema viška grama i da je aerodinamički savršen. Pogledali smo ga detaljno; Miro je ponovo iznenadio svojim poznavanjem fizike, pa smo analizirali aerodinamiku monoposta. Trebao bih znati nešto o ovome, jer je moj posao mehanika fluida (vazduh je takođe fluid). Zašto ovo pišem? Jer me je Miro iznenadio neverovatnom širinom znanja čak i iz oblasti udaljene od profesora fizičkog vaspitanja…

Slovački finišeri 5. edicje maratona u Trevisu 2008. Uočavate na panou tri rute maratona, koje se sastaju na mostu preko reke Piave. Mi smo trčali  „zelenu“ rutu iz grada Vidor, jer smo prethodnih godina trčali standardnom od Vittorio Venetta. S leva: Milan Furin, Mišo Holik, Vilo Novak i Miro „eN“ Kriško, sa naočarima, prikačenim zihernadlom za traku za glavu. Svi su članovi SZM.

U Miru smo izgubili prijatelja, širokog spektra interesovanja i znanja, čoveka koji je ujedinio „umerene“ trkače, pružio im platformu za međusobnu komunikaciju u okviru SZM-a … Kaže se da su svi zamenljivi. Tvrdim da niko nije zamenljiv. To je zato što smo svi različiti. A za pojedinca poput „umerenog“ Mira, ovo je dvostruko tačno.

Mogu da ga zamislim kako sedi u beloj tuniki, naravno sa krilima na belom oblaku i posmatra šta se dešava u toj pandemijom pogođenoj Slovačkoj.

Miro, nedostaješ nam i sećamo te se ….

Vilo Novak, Bratislava, 20.11. 2020

Sa slovačkog preveo, Miško Šulja

<p value="<amp-fit-text layout="fixed-height" min-font-size="6" max-font-size="72" height="80">

Ovaj unos je objavljen pod Uncategorized. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s