„Od Tatier k Dunaju“ – 345 km

 

„Od Tatier k Dunaju „je štafetna trka koju trče štafete sastavljene od 12 članova, svaki takmičar trči po tri etape, dakle,  ima ukupno 36 etapa od kojih svaka ima oko 10 km.Trasa je oko 90 odsto po asfaltnim putevima a oko 10 posto je trail kroz šumu, odlično je obeležena sa strelicama na asfaltu, gde god ima skretanje, i to pre svakog skretanja po tri puta, a u šumi sa trakama. Pretrčao sam celu Slovačku a ni jednog momenta nisam zalutao, sve pohvale organizatoru. Dozvoljeno je i da se trči pojedinačno, ali solo takmičar kreće ranije i do dva dana, kako bi stigao na cilj do nedelje u 19h, samim tim mora da ima vlastitu okrepu i tim podrške, veće pauze su dozvoljene samo na kraju svake etape. Moj tim su sačinjavali moj sin Damjan i njegov drug Miloslav Zloh, a moja supruga Mirka se priključila kasnije. Pošto je bilo dozvoljen praviti duže pauze samo na kraju svake etape, oni su me čekali tamo i tu su mi pružali podršku i davali okrepu.

Dobijam poslednje instrukcije od organizatora i skreću mi pažnju da se pripazim kada budem na etapi 8 koja ide kroz sumu gde ima puno medveda.

Krećem, u početku se trči nizbrdo i osećam blago zatezanje mišića, i shvatam da se to javlja Rajecky maraton, koji sam samo 5 dana pre ove ultre istrčao, i to na oko plus 30 stepeni.

Završavam prvu etapu i već mi u mislima 8 etapa sa medvedima. Ovde je priroda prelepa I na drugoj etapi, zadivljen prelepom panoramom ubeđujem sebe da slikam i tako bar malo sačuvam energiju, jer zamislite kad sam čak i ja svestan koliko još treba da trčim.

Ali, da ne bude ni početak lagan postarao se pljusak koji me je zatekao na baš prostranoj livadi i pokisao sam do gole kože, pljuštalo je bez prestanka oko 45 minuta a ja trčao, i ne vredi, morao sam da ubrzam jer mi je bilo hladno. Na ovoj etapi ostajem i bez mobilnog jer je voda ušla u njega, a na žalost ostajem i bez slika….

Na kraju etape se presvlačim, uzimam Damjanov mobilni, ali i plastičnu kesu da ne uništim i njegov telefon. Polako pada mrak, ja sam na oko 40 km od starta i počinjem da shvatam, da staza neće biti istrčana za planiranih 50 sati, jer uopšte nisam planirao da će biti tolikih uspona, eh da sam samo znao da će biti još mnogo većih kasnije. I polako razmišljam o medvedima koji me čekaju oko 2 ujutro.

Završavam 6 etapu, otprilike 60 km, trčim konačno nizbrdo, ali mišići bole još više, Damjan I Miloslav su samnom samo još na kraju jedne etape i onda odlaze na spavanje, ostaću samo ja, medvedi, i moji demoni u glavi.

Ispraćaju me na 7. etapu i odlaze. Razmišljajući i pripremajući se za 8 etapu prošla mi je brzo i ova sedma, i da bude još gore, srećem pastira u podnožju brda i pitam ga da li stvarno ima puno medveda, ljudi, on mi odgovara „ima ih koliko hoćeš`! i savetuje mi samo da budem glasan…Krećem u šumu i ubrzavam, kao da sam brži od medveda ako naiđe, pokušavam da pevam, ali ne uspevam da povezem stihove, što od straha što od umora, i tako rešim da vodim monolog. Uf, šta sam sve sebi rekao, tu bi psihijatri imali materijala.

Istrčim etapu, i nisam video ni jednog medveda, možda im bilo žao, kad su čuli šta sam sebi sve rekao. Dakle, zveri su me poštedele ali umor i demoni u glavi nikako.

Spuštam se u Bansku Bystricu i baš tu dolazim do 100. km i u centru grada  oko 7 ujutro častim sebe jednim odmorom na klupi od oko 5 minuta. Zovem Damjana da ipak dođu oko dve etape ranije, svestan sam da nisu dovoljno spavali ali ne vredi, ako želim da nastavim treba mi masaža, hrana, itd.

Dotrčavam do kraja 12. etape, a njih nema, zalutali su, ali na sreću kroz selo protiče potok, i tu hladim noge dok ne dođu. Dolaze posle oko pola sata, moj sin me izmasirao, presvukao sam se, jeo, i opet sam kao nov. Malo ubrzavam tempo ali ne baš dugo, počinje sunce da prži, nalazim se na oko 150 km od starta, i počinjem da razmišljam o spavanju. Ipak odlučujem da pravim veće pauze na kraju svake etape i da idem baš polako, pa dokle izdržim, Damjan i Miloslav osećaju da sam psihički potonuo i baš mi pružaju veliku podršku na svakoj etapi. Na kraju 17. etape odlučujem da odspavam sat vremena, ipak sam prošao pola staze, a prošlo je tek 24h od starta. Posle 45 minuta spavanja budi me kiša, iznerviran i pokisao ulazim u kola, presvlačim se, i odlazim na stazu jer od spavanja nema više ništa.

Mislio sam da su brda iza mene, ona velika jesu, ali kada si toliko umoran i najmanje brdo je kao Mont Everest, druga noć je već uveliko, ja se borim sa 50 metarskim planinama, moja podrška je na zasluženom odmoru u Nitri, a ja i moji demoni smo sami, i totalno mi nestaje energije, i to mi se desilo tada prvi put, da trčim i počinjem da dremam, pa prošao sam preko 210 km I oko 30 sati a spavao sam 45 minuta. U jednom selu nailazim na autobusku stanicu na kojoj ima klupa, i u sekundi sam bio na njoj. Na svu sreću, ovde stiže i ekipa sa drugim solo trkačem, koji je krenuo 12 sati ranije od mene, i oni odlučuju da ovde pauziraju. Zaspao sam u momentu, i posle oko pola satam iz sna me budi moje nekontrolisano drhtanje celog tela, jedva ustajem I kucam na prozor kombija, zamolio sam ih da me puste unutra da se ugrejem, nije me bio ni blam, jer sam bio u očajnom stanju, nisu imali mesta pa su me `gepekovali`, skroz nezgodna situacija. I u gepeku sam se ugrejao, i odremao prijatnih pola sata. Zamolio sam ih da me òdgepekiraju`, oni se krste odakle mi snaga, i ja uz njihovo čuđenje i divljenje nastavljam dalje, i neverovatno ali ubrzavam tempo…

Moja ekipa koja se takođe malo odmorila me čeka na kraju 24.etape, opet masaža, suplementi i tablete protiv bolova. Novi je dan i krećem u zadnjih 100 km.

Naredni kilometri mi brzo prolaze, razmišljam o svemu i svačemu, idem etapu po etapu, više mi se i ne spava, ma idem ko robot, usporeno, ali idem.

Dolazi i treća noć, ali i moja Mirka, koja nije mogla ranije, jer mora neko u porodici i da radi, radujem se što je došla i to mi daje novu snagu. Dolazim do mesta Šamorin, I znao sam da će me to obradovati, jer još dok sam planirao trku, znao sam da je Šamorin već blizu Bratislave. Ostaje mi još oko 35 km, odavde do kraja je staza ravna i lepa, ali i dosadna, jer se trči po nasipu kojim nema kraja, a pogotovo, kada si istrčao preko 310 km a tih 35 km nikako da se pređe, jer ipak se trči tempom, za moja shvatanja, sa neverovatno sporih 9 minuta po kilometru.

I tu je Bratislava, pretrčavam most preko Dunava i znam da mi ostaje kilometar do cilja gde me očekuju moja porodica i plačem, ali naravno dok me niko ne vidi, da bih ispraznio, koliko- toliko emocije i ulazim u cilj. Prvi put u životu ne sprintam pre cilja.

Za 58 sati sam istrcao 345 km, spavao sam oko tri sata, trčao po pljusku, po vrućini, tri noći i dva dana, bio sam na granici iscrpljenosti nekoliko puta, suočavao se sa strahom, sa vlastitom psihom, ali ni u jednoj sekundi nisam pomislio da odustanem, i mislim da je to bilo ključno.

Mihal Šulja, avgust 2020

 

Ovaj unos je objavljen pod Uncategorized. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s