Vladimir Savić, maratonski doživljaji

  Moji doživljaji na maratonima  2018-2019 godine:

  Imao sam u planu da trčim Niški maraton. Onda mi je palo na pamet, zašto ne bi trčao maraton na Malti i zabeležio još jednu državu, pošto se vodim i na tabeli po broju različitih država s pretrčanim maratonom.

 I tako sam otišao avionom u Slieme na Malti. Stigao sam u petak uveče u hotel Labranda de Rocca i odmah prebukiran u hotel Preluna u kome sam prespavao jednu noć i sutradan su me opet vratili u Labrandu. Iskoristio sam lepo sunčano subotnje pre podne da obiđem Nike shop gde sam podigao startni broj i majcu, a zatim upoznao mesto odakle će nas odvesti au-tobusom na start (20 km dalje). Posetio sam pešice i hotel Palas gde treba da se održi proglašenje pobednika maratona. Vreme je bilo idealno sunčano i toplo, tako da mi je lice pocrvenelo od sunca. Oko podne sam se vratio u hotel. Tamo sam odmarao, čitao knjigu. Televizijski program nisam gledao.

 U nedelju ujutru mobilni me je probudio i, pošto sam, zatim, ispoštovao ceo jutarnji pro-tokol pred maraton, otišao sam (samo u dresu) na mesto odakle treba autobus (od 6 do pola sedam) da nas odveze na start.

 Upočetku nisam ništa slutio, pošto sam stigao pre šest mislio sam da sam prvi i da tek treba da počnu da pristižu maratonci. Vetar je besneo s prekidima u naletu, a padala je i sitna kiša. Ja sam hodao polako po trotoaru, uz samu nisku ogradu pored mora i razmišljao o predstojećem maratonu. Pratio sam u mislima prvih deset kilometara trase, kada me je povratio u stvarnost jedan ogroman talas od 2-3 metra na samo nekoliko metara od mene. Okrenuo sam se i počeo da bežim na drugu stranu ulice. Opazio sam gvozdenu šipku od ulične sijalice na dva metra od mene, refleksno sam skočio i počeo brzo da se penjem uz nju. Talas me je ipak zahvatio do pojasa mada sam uspeo da se popnem skoro dva metra. Bio sam se ozbiljno uplašio kad sam video takav talas gotovo iznad mene. Tek tada sam pogledao u more i video koliko je uzburkano. Bio sam mokar do pojasa. Pretrčao sam na drugu stranu ulice gazeći vodu duboku oko 15 cm. Gledao sam okolo i video da su sve ograde pred ciljni prostor raznešene i svi mogući predmeti razbacani uokolo ili plivali po vodi. Video sam jednog čoveka u uniformi i pitao ga šta se to dešava. Odgovorio mi je da je maratonska trka otkazana zbog lošeg vremena.

 Tako sam se vratio u hotel sav mokar. Tamo sam saznao da je cele noći besneo vetar i da su organizatori još uveče javili na televiziji da je maraton otkazan, ali ja to nisam znao, pošto nisam gledao televiziju. 

 Do polaska aviona vreme sam uglavnom proveo u hotelu čitajući. Vreme je i dalje bilo slabo, duvao je jak vetar i padala kiša, a i prilično se zahladilo. Kasnije sam saznao da je ceo region bio zahvato uragan.

 

 Sledeći moj pokušaj da istrčim maraton na Malti bio je ove, 2020. godine. Bio sam u Pirotu januara meseca i, pošto sam imao u planu da trčim Niški maraton, obećao sam prijateljima da ću doći ponovo u Pirot 4-5 dana pre 1.marta. Kada sam se vratio u Postojnu i pogledao elektronsku poštu, video sam da me je sin, u dogovoru s mojom ženom (kako bi me iznenadili za moj rođendan) , prijavio za maraton na Malti.  Rezervisao mi je  isti hotel i kupio kartu za avion preko Italije. Zato sam preostalo vreme do maratona trenirao po neravnom terenu.

 Nažalost, na dva dana pred maraton dobio sam sam obaveštenje da svi oni koji dođu na maraton avionom preko Italije, ne mogu dobiti startni broj zbog korona virusa. Tako je propao i ovaj pokušaj da istrčim maraton na Malti. 

  Za maraton u Atini se nisam posebno pripremao. Nisam uopšte trenirao uz brdo pošto nisam planirao da idem tamo. Iznenada je ispala prilika pa sam svejedno otišao. Prvih 30 kilometara sam trčao oko 5 minuta kilometar i na najvišoj tački maratona se nisam osećao umoran. Bio sam zadovoljan i u sebi sam razmišljao: sada ću da se spustim na dole do stadiona u Atini velikom brzinom. Počeo sam da trčim 4 minuta po kilometru, ali posle pretrčanih 1200 metara, mene su najednom zabolela oba kolena. Znači, iako nisam osećao ništa, kolena su bila umorna, pošto na treningu nisam pretrčao ni 2 kilometra uspona. Kao lekar znam da umorna ili povređena kolena bole kad silazimo, a ne kad se penjemo uz stepenice. Odmah sam smanjio brzinu i polako stigao na cilj potpuno odmoran. Svejedno, bio sam prvi u svojoj kategoriji.  

  Za maraton u Barceloni 2019 sam kupio nove patike za trčanje, veoma ˝brze˝, ali, nažalost nisam znao da su one samo za trčanje po ravnom asfaltu. Mislio sam da je maraton u Barceloni ravan, pa sam se prevario. Bilo je mnogo uspona i spusta, ali ja sam lepo trčao. Držao sam se oko 5 minuta kilometar. Osećao sam da su mi nokti na prstima dosta nabijeni, ali, smatrao sam da nije ništa strašno, pošto mi nije bio prvi put da mi se to dešava. Međutim, na 21. kilometru je bila jedna nizbrdica od 200 metara i ja sam morao da je prehodam. Na dole upšte nisam mogao više da trčim. U stvari, meni je bio nabijen zglob na desnom palcu, a ne samo nokti. Srećna okolnost je to što trasa maratona u Barceloni ima mnogo više uzbrdica nego nizbrdica i to što je pruga do cilja bila ravan asfalt pored mora i tako sam polako stigao na cilj. Inače sigurno ne bih završio trku zbog povrede u zglobu palca desne noge. Rezultat je bio slab.

  Do maratona u Moskvi 2019, dakle, na 112 maratona, nisam imao niti jednom potrebe da potražim WC, a u Moskvi – čak dva puta. U stvari, sve je počelo četiri dana pred maraton kad sam osetio da idem češće na malu potrebu. Uzeo sam dve tablete Primotren i zatim je mokraćna bešika bila sasvim u redu. Znači da sam izlečio urinarnu infekciju. Sledećeg dana u avionu sam osetio da me nešto muči u stomaku. Primotren je uništio i bakterije u crevima, pa je varenje hrane bilo usporeno. Zato nisam uopšte imao potrebe da idem na veliku nuždu. To mi nije uspelo ni pred sam maraton. Dva dana pred maraton sam dobio povišenu temperaturu, pa sam uzeo jedan aspirin. Zbog pojave temperature na startu sam izabrao lagani tempo za rezultat 3:59. Trčao sam lepo i s lakoćom sve do polovine trke a onda sam osetio da moram na WC. Na maratonu u Moskvi je na svaka 3 kilometra postavljen plastični WC. Počekao sam 8 minuta, pošto je bilo više takvih mučenika i kada sam izašao iz WC-a osetio sam se tako lak da sam pomislio da ću nadoknaditi tih 8 minuta. Ali, nakon pretrčanih 5 km, mene je ponovo mučio stomak. Tu je bio veći redi i morao sam da čekam 19 minuta. To ne bi bio problem da me nije tako jako mučilo da sam morao da sedim na asfaltu po 3-4 minuta i tako tri puta da se stomak malo umiri. Šta ćeš – duva hladan vetar, pada sitna kiša, mokar asfalt, temperatura niža od 5 stepeni Celzija i kad pogledam – špalir gledalaca s obe strane, a meni samo što ne izađe u dres. Zaista: žive muke! Do cilja sam zatim uživao. Nisam očekivao dobar rezultat i gledao sam znamenitosti Moskve, jer je maraton sproveden pored mnogih važnih objekata. Na kraju, kroz dve nedelje, iz Moskve su mi poslali srebrnu medalju za osvojeno drugo mesto. Eto to je bila Moskva. 

  Ove godine sam primljen na Bostonski maraton, ali je odložen zbog epidemije na septembar. Međutin, situacija sa koronom u Americi nije baš optimistična ni za septembar. Ove zime sam napravio bazu i to samo po šumskim putevima s uzbrdicama i nizbrdicama, pošto je Boston poznat po neravnoj maratonskoj stazi. Videćemo šta će biti – mora prvo da preživimo ovu epidemiju korona virusa.

  Ne kažu naši ljudi da se čovek uči dok je živ. Tako sam i ja i posle istrčanih stotinu maratona doživeo nove, nepredviđene trenutke.

Vladimir Savić, jul 2020

Ovaj unos je objavljen pod Izveštaji sa trka. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s