ATLETSKI KAMP ŽABLJAK-DURMITOR 5-14. JULI 2019.

    Putovanje male grupe trkačkih entuzijasta započelo je sunčanog julskog jutra 5.jula u petak kraj železničke stanice u Novom Sadu.

Vođa puta, iskusni trkač-atletičar i trener Zdravko Mišović svojim automobilom je došao po nas. Trio koji ga je čekao su činili vojnik Đuro Borbelj i jedan od najboljih trkača na duge staze u Srbiji trenutno, iskusni  rekreativac i veteran subotičkog trčanja Trbojević Bogdan i moja malenkost. U Beogradu kraj Arene smo pokupili Jagodinca Stanojević Miloša, ali smo pre toga svratili do Rume, odakle je kretao nešto kasnije drugi deo ekspedicije za Žabljak. Energičnom vožnjom, uz druženje, razgovor i pomalo čitanja sa moje strane, nakon kratke pauze na jednoj pumpi i kraćeg zadržavanja na državnoj granici Srbije i Crne Gore, na prelazu Jabuka-Ranče, ugledasmo u jednoj kotlini Pljevlja, a nakon njih čuvenu Đurđevića Taru, a uskoro i Žabljak.

     U zaseoku pokraj samog Žabljaka na jednom proplanku sa koga se pruža fantastičan pogled na vrhove Durmitora nalazi se atletski kamp Ašković. Veoma srdačno i ljubazno su nas dočekali Tomislav Ašković i njegova supruga Danica. Vrlo brzo smo se smestili, a pre večere Zdravko nas je poveo na jedan trening rastrčavanja. Do ponoći toga dana pristigao je i rumski deo ekipe koji je predvodila Dragana Špehar, a činili su je još i Branislav Srdić, kao i Milan i Stevan Marković, da bi sutradan pristigao i Aleksandar Bojović. U jednom prizemnom apartmanu smo bili smešteni u prvoj sobi Stanojević Miloš, a u drugoj smo cimeri bili Bogdan i ja. Apartman je bio lep i prostran. Noći na Žabljaku su prilično hladne i leti, tako da je uveče bilo uobičajeno da se osim jorganom pokrijemo i bar još jednim ćebetom. Obično bih ujutro prvi ustajao, kuvao kafu za nas trojcu i listao vesti na internetu, ako bi wi-fi signal bio dobar. Sledila bi priprema za prvi trening ili doručak.

     Dani su počeli da se nižu kao na traci, ali nisu bili monotoni ili jednolični, svaki je bio po nečemu specifičan. Brzo smo ušli u ritam treninga. Nakon prepodnevnog futinga u subotu prepodne, popodnevni trening je bio prilično zahtevan, meni jedan od najtežih, jer su nakon zagrevanja od 4km, usledile deonice od 6x1000m u kojima sam pokušao koliko toliko da sledim Zdravka i Baneta. Količinski sam to uspeo, ali ne i brzinski. Sve u svemu zbir kilometara u treningu za subotu je iznosio oko 20km. Budući da smo za nedelju imali posebne planove taj dan nismo nešto forsirali sa treningom. Jedan jutarnji trening je predstavljao neku nazovimo to manju dužinu od 14 kilometara laganijim tempom po valovitom terenu sa jedom dužom promenom predzadnja dva kilometara. Promenili smo trasu. Išli smo kraj naselja Žabljaka, prvo pešačkom stazom-trotoarom, a zatim uz kolovoz levom stranom ka vrhovima Durmitora starim putem za Nikišić gde je manja frekvencija saobraćaja. Inače uobičajena trasa za trening je bila levom stranom asfaltnog puta nedaleko od atletskog kampa Ašković ka zaseoku Podgori. Put je bio dosta uzak, dva motorna vozila su jedva mogla da se miomoiđu, a bio je i okružen četinarskom šumom i veći deo tokom 4km u jednom pravcu od kampa imao je pad nadole ili bismo mogli reći da je u pitanju blaga nizbrdica, tako da u povratku je bilo uvek teže jer nas je očekivala blaga uzbrdica u više talasa po par stotina metara. Često mi se činilo da futing idem sporo i da teže ubrzavam jer planinski razređeniji vazduh i uslovi pod kojima smo trenirali su bili nešto sa čime sam se prvi put sreo na treningu. Futing bi većina ekipe radila 5-6km nekim peisom od oko 6 min/km, dok sam ja nastojao da to bude 5:20-5:30/km.

     To veče nam je Toma održao u dnevnom boravku jedno kraće predavanje o trčanju, atletici, treningu, svojoj karijeri, hvatao sam beleške, a na kraju i postavljao pitanja. Pred nama je bila još cela sedmica treninga i druženja i trka kao šlag na tortu. U ponedeljak smo se nakon jutarnjeg-prepodnevnog treninga upoznali sa setom atletskih vežbi poznatih i kao atletska abeceda, gde smo Miloš i ja morali da idemo na neki način na popravni dve večeri kod Tome da radimo dodatne vežbe za koordinaciju i snagu, budući da smo u istim segmentima loši. Pomagali su nam Zdravko i Dragana. Isprobali smo tom prilikom i novu Tominu teretanu, napravljenu na dvorištu, ali pod nadstrešnicom.Dodatne vežbe snage koje smo nakon večernjeg treninga u utorak i četvrtak radili Miloš i ja nisu mi lako pale, nedovoljno naviknut brzo sam dobio upalu trbušnih mišića. Naš glavni „kouč“ Toma je najviše pohvalio Bogdanov stil trčanja kao pravilan, elegantan, ekonomičan, a prilično pohvala je dobila i Ljilja. Moj stil je bio jedan od lošijih budući da se dočekujem na pete, jako odskačem i nikako da savladam pokrete jedna noga, a suprotna ruka, to me još uvek buni. Na popodnevnom treningu u ponedeljak smo upoznali stazu kojom kako je predviđeno treba da bude trka u subotu 13. jula. Napravili smo jedan veliki krug sa dosta uzbrdica i nizbrdica. Tempo je na kraju bio dosta spor, ali smo poslednja dva kilometara napravili promenu, Zdravko i Bane su naglo ubrzali, a ja sam ih nekako pratio sa razdaljine od 100-150 metara.

     U utorak najpre jutarnji futing sa ubrzanjima, ukupno 5+1 kilometar, a zatim nakon doručka, na inicijativu Zdravka muški deo ekipe se bacio na radnu akciju pomagali smo Tomi da kraj puta u nekoj vrsti parkića napravi atletsku stazu.  U toku od dva i po sata sa jednom pauzom, oko 200 metara staze od 400 koliko iznosi krug bilo je urađeno. Razdelili smo oruđe, jedni su motikom krčili korov, drugi uklanjali zemlju i travu sa trase staze, treći opet donosili šljaku-sitan šljunak sa jedne gomile kolicima, da bi četvrti posipali isti po zemlji i nabijali drvenim maljem. Moj zadatak je uglavnom bio da lopatom utovarim u kolica sitan šljunak ili šljaku, a Đura je kolica vozio na drugi deo mini stadiona gde se nasipala staza. Posle podne nakon malo odmaranja posle ručka zbog posla, trenirali smo nakon zagrevanja kontrlisani fartlek 1minut/1 minut, sa 10 ponavlja, kako to Zdravko kaže. Prvu ekipu su činili on, Bane, Bojović Aleksandar i ja u pozadini. Minut idemo oštro, pa minut džogiramo i tako naizmenično.

     Četvrtak je bio poslednji dan u kome smo u fulu trenirali sa dva treninga. Osim uobičajenog jutarnjeg futinga, za popodne je Zdravko najavio ponovo deonice ovoga puta 500m na blagoj nizbrdici i uzbrdici. On i Bane su  nakon zagrevanja od 4 kilometara planirali da urade žestokih 10 sa dva minuta mirovanja-hodanja između, a ja sam planirao junački iz pozadine da ih pratim koliko mogu. Ipak smo na kraju njih dvojica i ja uradili 6 komada, a Bojović je nešto ranije odustao. Prve dve (zapravo prvu i treću-blaga nizbrdica) su Zdravko i Bane pocepali za ako me sećanje nevara za oko 1 minut : 35 sekundi, dok sam ja došao na nekih 1:45. Zbog nakupljenog umora od treninga prethodnih dana i žestkog tempa u prvih par petstotki sporazumno smo uradili ipak 6. Drugi deo ekipe predvođen Bogdanom je takođe savesno odradio sve deonice malo manjom brzinom. Petak nam je naš neposredni trener Zdravko dao malo lakše zadatke, budući da je to dan pred trku. Radili smo samo jedan trening malo kasnije oko 11h, neku vrstu futinga od 8 kilometara sa  4x200m ubrzanja na kraju nakon tih 8 kilometara. Odlučio sam da se malo ubrzam, tako da sam tih 8 kilometara na asfaltu i valovitom terenu uradio tempom od 4:50 do obližnjeg zaseoka Podgore i nazad, mada je plan bio da bude 5:00, još mi je i Dragana rekla da ne preterujum dan pred trku. Dvestotke sam radio na stazi koju smo tri dana ranije mi pravili.

     Kada nismo trenirali, jeli ili šetali, vreme bi provodili najčešće u lepom dnevnom boravku, glavnoj prostoriji atletskog kampa Ašković uz trpezariju, gde je bio veliki plazma TV ekran na zidu i modem za wi-fi, i signal je bio dobar i gde se nalazio deo biblioteke kampa, što je mene oduševilo.  Po želji bi mogao svako da ode u svoj apartman-sobu da čita, spava ili nešto treće radi. Da sam znao da Toma ima tako dobrih knjiga ne bih ja poneo od kuće čak tri knjige i dve sveske. Inače Tomislav Ašković je diplomirani politikolog, a studije je završio u Zagrebu, pa smo povremeno razgovarali o istorijsko-društvenim temama, ali naravno najveće uspehe je doživeo u sportu to jest trčanju maratona, budući da je 8 puta bio šampion SFRJ u razdoblju od 1977-1989. Postao je i Balkanski šampion u maratonu 1985, a 1986 je učestvovao na evropskom prvenstvu u Štutgartu gde je istrčao svoj lični rekord 2:15:27.

     Došla je i subota 13. juli 2019. jedan od praznika u Crnoj Gori, dan ustanka u Drugom svetskom ratu, mada tamo to svi ne priznaju, nama je to bio dan trke, možemo reći trening trke. Postojale su dve mogućnosti: da se trči 10 kilometara ili polumaraton, zapravo staza je malo duža, Toma je rekao da je 21,2 km, ali meni je garmin opet pokazao 21,39 km na kraju. Staza je bila teška, puna uzbrdica, doduše i nekih nizbrdica, jedan pakleni uspon koji se na polumaratonu morao dva puta preći je bio dobrih 500 metara u nekoliko talasa, malo podseća na onoj deo Fruškogorskog maratona između Starih Ledinaca i Popovice, samo je ipak kraći. Kraj prvog i drugog kruga oko 3km je blaga uzbrdica, tako da je finiš težak. Ovo je bila prva trka na Žabljaku koja bi mogla postati tradicionalna svake godine, s tim da će se datum u kalendaru verovatno promeniti. Odaziv nije baš bio velik, došla je jedna mala grupa Nikšićana, koju je predvodio čuveni Drago Musić crnogorski rekorder u maratonu sa oko 2:24, doduše sada već u godinama. Trčale su i dve žene iz Podgorice koje su dan ranije stigle u kamp. Doručak je bio zbog trke nešto ranije oko 8 časova. 

     Start trke je bio predviđen za 11h, ali je par minuta kasnio.  Naravno Bogdan je prvo osmislio dobru koreografiju za slikanje sa našom-Tronovom zastavom. Trka nije bila čipovana i zbog malog broja učesnika saobraćaj nije mogao biti zaustavljen, ukupno je bilo oko 20 ljudi na stazi, ali startni paket je bio dobar, kao i obično kada je Zdravko organizator, a bogate nagrade su nas takođe iznenadile, za koje se i Toma pobrinuo. Krenuo sam dosta oštro jer su prva tri kilometra uglavnom  blaga nizbrdica. Prvi krug sam dobro vukao, a u drugom me stigao umor, tempo mi je bio sporiji i noge teške. Završih na kraju 1:41:14, prosečan peis negde oko 4:45/km, nisam dao sve od sebe, ali mogu reći ipak da sam išao sa 90% snage, da sam pokušao da idem do granice tadašnjih sposobnosti verovatno bih oko jedan minut bio brži. Uprkos tome, dočepao sam se postolja, to jest trećeg mesta u muškoj konkurenciji, a četvrtog u apsolutnoj, uz napomenu da Zdravko nije trčao, kao ni Miloš Segedi, a da je Bane Srdić iz Rume čiji je rekord u polumaratonu oko 1:22, trčao 10k za oko 40 minuta i 30-tak sekundi i tu je u izuzetno jakoj konkurenciji uzeo treće mesto, budući da je prvi bio Dragoljub Koprivica iz crnogorske žandarmerije, jedan od poznatijih trkača na duže staze u Crnoj Gori. Prvi u polumaratonu je prema očekivanju bio Đuro Borbelj koji je polumaratonsku trasu istrčao za oko 1:21, dok je drugo mesto sa oko 1:35 zauzeo Veselin Petrušić takođe poznati crnogorski trkač na duge staze, maratonac i ultramaratonac. Treća, a prva kod žena je bila aktuelna crnogorska reprezentativka i učesnica olimpijskih igara Slađana Perunović kojoj je ovo bio samo trening, a išla je oko 1:36, prvi put sam je video uživo. Iza mene, a druga kod žena je bila hrvatska rekorderka u ultramaratonu Antonija Orlić, koja da je htela, stekao sam utisak, mogla je da me dobije kad-god je htela, ali ona nakon ulaska na cilj u polumaratonu uopšte nije ni stala nego nastavila da trči još jedan krug, jer joj je trening toga dana bio preko 30 kilometara, kao kod nas u Subotici na TT-u kada neko od nas umesto 6 ide 8 ili 10km. Četvrti u muškoj konkurenciji, praktično iza mene je bio Bogdan sa 2:14, koji je dosta radostan i svež ušao u cilj sa podignutim rukama, a ja sam ga slikao dok je počinjala kiša da pada i spremala se oluja. Nedugo zatim, kao treća žena u polumaratonu je završila Ljilja sa solidnih za nju 2:18, zatim su negde na dva i po sata ako se dobro sećam bile još dve Crnogorke iz Podgorice. Počelo je jako da pada i grmelo je, svi su se razbežali, ali trka nije bila gotova, budući da je ostala još jedna starija profesorica matematike iz gimnazije koja se prijavila za polumaraton. Kod Dragane, a kasnije kod Zdravka u kola su se povuklo njih dvoje, mali 8-godišnji Gregor, Danicin unuk, naša maskota, koji je delio medalje i ja koji nakon rastrčavanja i vežbi nisam otišao na tuširanje, nego hteo da ispoštujem koleginicu, mada je nisam poznavao. Zapisnički sto je bio mokar, Zdravko je pokušao profesoricu da nagovori da ide samo 10km na kraju prvog kruga, ali ona ni da čuje. Pljuštalo je i grmelo kada se iza krivine na putu pojavila i profesorica sva mokra i završila sa vremenom oko 2:54, konačno kraj trke. Imao sam sreću i u tome da je jedan mladić iz kampa koji se ne znam odakle pojavio, fantastično građen za koga sam ja mislio da je Rus, a naš je, samo živi u Rusiji i tu je sa devojkom Ruskinjom, odustao zbog povrede na trećem kilometru, a povukao je prva dva kilometara za oko 4:10 po kilometru.

     Usledilo je proglašenje pobednika, zajednički ručak i druženje u prostorijama atletskog kampa Ašković. Toma je dodeljivao nagrade u muškoj konkurenciji, a sve nas je iznenadio kada je i drugoplasirani i trećeplasirani dobio nagradu vezanu za boravak u njegovom kampu. Tako da mi sleduje pet besplatnih dana u atletskom kampu Ašković, ove ili sledeće godine, dok je drugoplasirani dobio sedam, a prvoplasirani čitavih 10 dana. Bogdan je bio vrlo zadovoljan svojim trčanjem pa je to poslepodne dao malo sebi oduška u pivu i odmorio je u sobi, a i ja sam drmnuo jednog „lava ili jesi ili nisi“ kojim me je Zdravko častio, a pred spavanje i malo voćno vino od borovnice. Miloš je takođe dobro trčao i izvukao je desetku po teškom terenu za 60 minuta i nešto sekundi, a lični rekord mu je do sada bio oko 58 minuta, čak je pred kraj prvog kruga i obišao Bogdana, koji je naravno trčao polumaraton i imao je još čitav krug.

      Na Žabljaku sam odradio ukupno 16 treninga, preko 160 kilometara za nepunih 10 dana, budući da sam ja sam trenirao kratko i u nedelju ujutro pre samog polaska. Zadovoljan sam urađenim uprkos donekle fizičkom i psihičkom zamoru, a računajući i put, vožnju kolima, pročitao sam i oko 550 stranica knjiga i dva stripa. Nadamo se da će tradicija odlaska na Žabljak postati rutina našim trkačima, da je ovo samo početak, puni smo uglavnom dobrih utisaka, preporučujem i drugima ovo mesto i atletski kamp Ašković za trening, ali i za odmor. Lavovski deo posla odradio je i Zdravko Mišović.

Deman Dominik 17.7.2019.

Ovaj unos je objavljen pod Uncategorized. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s