18. KRAKOVSKI MARATON, 28.4.2019.

 

    Za april ove kalendarske 2019. godine imao sam ambiciozne planove u pogledu maratona. Uspeo sam da ih ostvarim. Nakon uspešnog učešća na Riječkom maratonu, usledio je dugo iščekivani maraton u Krakovu u Poljskoj. Startninu sam uplatio još u decembru prošle godine, a i pronašao smeštaj. Put sam rešavao tek u poslednjoj sedmici. Ostvareni rezultat od 3:20:31 je bio bolji od očekivanog, mada kako je trka tekla pomalo mi je žao što nije bilo i bolje, ali kako sportisti često kažu da mi je neko ponudio pre trke ovo vreme-rezultat odmah bih potpisao.

    Ovo je bio moj četvrti boravak u Krakovu, prvi put iz sportskih razloga. Prvi put sam išao davne 1996. sa Zajednicom krvi Kristove, katoličkim pokretom koji je dosta raširen i u Poljskoj. Tada je cilj našeg putovanja bila Čenstohova, gde smo ostali desetak dana, a pošto je putovanje bilo vozom, u Krakovu smo presedali i tada sam video glavnu železničku stanicu i možda jednu ili dve ulice, zadržali smo se sat-dva. Drugi boravak je takođe bio kratak i u sklopu jednog drugog putovanja. Radilo se o Europskom susretu mladih, odnosno dočeku Nove godine 1999/2000 koji je bio oraganizovan tada u Varšavi. Dobri ljudi su me tada častili tim putovanjem. U povratku par sati smo se zadržali u Krakovu, obišli smo čuveni Vavel, brdo na kome je bila srednjovekovna prestonica i ako se zbog umora i veličine grupe tada slabo sećam detalja. U septembru 2017. Sa nekoliko kolega iz Hemijsko-tehnološke škole i učenicima maturantima, mojom prvom generacijom IV9l išli smo tri dana na matursku ekskurziju u Krakovu. Bio je početak jeseni, tih dana je kiša mnogo padala. Smešteni smo bili u  jednom hotelu u predgrađu Krakova, gde sam svako jutro trenirao. Plan ekskurzije je bio veoma dobar osim što nismo dovoljno obišli Vavel, jer smo stigli krajem dana pred zatvaranje. Jedan dan je bio rezervisan za čuveni rudnik soli Vjeličku, drugi za strašni logor Aušvic-Birkenau, a jedan dan smo obišli staru jevrejsku četvrt i Kazimjež. I konačno godinu i po dan nakon toga usledilo je samostalno putovanje na maraton.

    Moja dva prijatelja trkača Milorad i Darko su bili zainteresovani da idu i trče, ali su ipak odustali ili se opredelili za druge trke. Da ipak ne budem sasvim sam pobrinuo se naš poznati  maratonac Drago Boroja koji živi u Poljskoj, nedaleko od Katovica u gradu Tihi, kome sam se obratio za savet i pomoć. Obradovao sam se kada je rekao da dolazi i da će biti pejsmejker, iako je razmišljao pre toga da otkaže zbog nespremnosti. U organizaciji putovanja mnogo mi je značilo to što mi je poslao link sa rasporedom autobusa koji saobraćaju na relaciji Budimpešta-Krakov. Povoljna okolnost je bila ta i što je u ovom periodu bio učenički raspust zbog Uskršnjih i Prvomajskih praznika, pa su školske obaveze bile minimalne svedene više na rad u kući, bez nastave. Četiri dan pred put preko interneta sam kupio autobuske karte na relaciji Budimpešta-Krakov-Budimpešta što me je izašlo 52 eura (odštampao sam ih). Sutradan, u utorak, kupio sam u Novom Sadu na železničkoj stanici povratnu voznu kartu Novi Sad-Budimpešta, veoma povoljno za 2400 dinara, tako da me je ceo put izašao malo više od 70 eura. Na Veliki petak po julijanskom kalendaru, toplog aprilskog dana 26. krenuo sam iz Petrovaradina, gde sam kod mojih provodio Uskršnje praznike. Ranije nego obično kada putujem za Suboticu ukrcao sam se na voz za Budimpeštu. U početku sam još malo na telefonu proučavao google mape Budimpešta i Krakova dok sam imao interneta da bih tamo uspeo da se snađem. Kao ljubitelj čitanja opredelio sam se za čak tri knjige koje ću poneti da bih vreme u putu prekraćivao. I zaista odmah sam se dokopao Umberta Eka i njegovog „Tajanstvenog plamena kraljice Loane“, pred Suboticu sam ručao ono što sam sebi pripremio, a onda mala gnjavaža oko granice koja je ipak relativno brzo prošla, pasoška kontrola u Subotici i Kelebiji, pa zatim promena voza u Mađarskoj Kelebiji.Mađarski voz je zaista bio mnogo bolji, udobniji i konforniji. Usledila je promena štiva, došlo je na red ono pravo trkačko. Knjiga „26.2 miles to Boston“ od Michaela Connely-ja razbila mi je ronopopodnevni dremež i blagu pospanost i ako ne vladam potpuno engleskim jezikom. Napravih pauzu za popodnevnu kafu i čokolodu obe iz torbe, a za kraj prve faze putovanja uzeh treću knjigu koju sam poneo“S one strane vere-Tajno jevanđelje po Tomi“ od Elen Pejgels istoričarke religije koja mi je takođe prilično zaokupila pažnju. Završavajući jedno duže poglavlje pred nama su iskrsavali stambeni blokovi Ferencvaroša, dela Budimpešte. Konačno Keleti, jedna od železničkih stanica u Budimpešti, prošlo je 18h, putovanje iz Novog Sada je trajalo nešto više od 7h. Usledilo je pešačenje do „Nepligeta“ glavne autobuske stanice u Budimpešti. Išao sam oko sat vremena, najlakšim putem koji sam zapamtio sa karte uz malo zastajkivanje zbog provere putanje ili brojnih semafora, a i težina ranca me je malo usporila. Najre široki „Kerepeši ut“, zatim „Hungari kerit“ i na kraju „Kenjveši Kalman krt“. Vremena sam imao dovoljno. Usledilo je malo lutanja po stanici snalaženja, traženja perona. Odabrao sam najmirniji deo stanice, čekaonicu u suterenu koja je bila svetla i relativno čista, gde sam večerao kupljeni mađarski sendvič i nastavio drugu turu čitanja jer je bus za Krakov kretao u 23.30h. Ponovo istim redom, najpre Eko, pa  Tomino jevanđelje, pa opet Boston. Vreme je sporo proticalo , konačno je 23h prošlo, pa sam polako krenuo na peron 7. Uskoro se pojavio drečavo zeleni Flixbus sa narandžastom crtom. Pribojavao sam se da li će sa kartom biti sve u redu, pošto sam prvi put autobusku kartu kupovao preko interneta, ali nije bilo problema. Pripremio sam štampanu verziju, ali i telefon sa kodom budući da Flix bus ima svoj wifi, pa je dovoljno bilo da mi kondukter na ulazu svojim mobilnim uslika šifru sa displeja mog mobilnog. Usledilo je smeštanje u konforan bus na sprat. Osim besplatnog interesa bus je imao neku vrstu toaleta koju nisam isprobao, jer nije bilo potrebe, sedišta u autobusu su imala mogućnost punjenja mobilinih telefona USB kablom koji sam igrom slučaja takođe poneo. Sedoh do prozora gde mi se uskoro priključio neki Azijat, možda je bio Filipinac, to mi je bio neki predosećaj. Noćna vožnja kroz Slovačku preko Zvolena, Banske Bistrice i Ružomberoka je brzo prolazila, ali nije mi baš prijala. Sedeći u busu ne mogu da spavam i pored umora, mogu da zadremam, malo se iskrivim, nakon čega me često i vrat boli. Česte krivine i konfiguracija terena, valovitost Slovačke, uticali su na to da ne bude ništa od spavanja. Kako smo se približavali Poljskoji i kako je rudela zora, osvit novog dana bio sam sve raspoloženiji. U 5:45h, čitavih sat vremena pre nego što je bilo naznačeno u itinerariju, nakon šest sati vožnje sa minimalne dve pauze od minuta, autobus je stigao na Glavnu autobusku stanicu u Krakovu „Dvožec autobusni“.

    Krakov mi je poželeo dobrodošlicu oblačnim i sivim nebom, spremala se kiša. U čekaonici autobuske stanice popio sam jutarnju kafu sa malo crne čokolade iz torbe da mi to da malo energije i napustio sigurnost zgrade. I pored proučavanja google karte ranije, prvih 10-15 minuta sam lutao i zapravo napravio sam dobar krug dok nisam došao do pravca koji tražim. Konačno nešto poznato, tržni centar Krakovska galerija, tu je odmah i Baštova, ulica gde sam bukirao pansion, tu počinje i stari deo grada, istorijski centar. Već sam bio sigurniji. Nasuprot kuli Barbakan, delu zidinama starog grada izbih na trg gde se nalazio veliki spomenik poljskoj pobedi nad Tevtoncima kod Grinvalda 1410. Radosno sam se setio velikog Henrika Sjenkjeviča, čuvenog poljskog pisca koji je tu veličanstvenu pobedu ovekovečio u svom romanu „Krstaši“, naravno setih se i velikog poljskog kralja Vladisalava II Jagelonca, koji je ovu pobedu izvojevao i zapravo je bio Litvanac. Napravih fotografiju, a počinjala je i kiša, ali ona me nije mnogo brinula jer sam bio dobro opremljen zahvaljujući tankoj kabanici Atile Bolokka, brata mog dobrog prijatelja Karesa, koju mi je nedavno poklonio. Nađoh apartman, ali još 6 sati je ostalo do termina kada sam mogao ući, tako da krenuh dalje ka Expou. Sve bolje sam se snalazio. Kratko sam se zaustavio pred karmelićanskom crkvom, uspeo sam da nađem prečicu do velike aleje koja je nosila ime najvećeg romantičarskog pesnika Poljske Adama Mickjeviča. Tu se nalazilo u okolini i nekoliko fakulteta, među njima i čuveni Jagelonski univerzitet-nova zgrada. Naravno onu staru je sagradio Kazimir III Veliki davne 1364. Brzo sam rešio malu nedoumicu i pronašao ulicu Reymonta, veoma modernu ali i zelenu sa travnjacima i drvećem zbog obližnjeg parka. To mi je bio znak da sam na dobrom putu. Još kada sam video grafit Ultra Visla, znao sam da sam blizu i zaista je sa leve strane predamnom iskrsao grandiozan objekat moderno građen, stadion „Henrik Rejmonta“, dom fudbalera Visle, jednog od najpopularnijih klubova u Poljskoj. Bilo je oko pola osam ujutro. Lako sam pronašao prijavni centar. Nasmejana, raspoložena lica, puno mladih ljudi, a napose devojaka. Brzo pronađoh mesto gde da podignem startni paket, adekvatno mom startnom broju koji je bio 2102. Kada podižem startni paket često se osećam kao dete koje dobija poklon za Božić, Uskrs ili Novu godinu, zagledam, zanima me šta ima unutra, sav sam u nekom iščekivanju. Obišao sam malo expo, još nije bio u punom jeku jer je bilo dosta rano, ljudi su tek pristizali. Posle pronalaženja toaleta koji mi je takođe bio neophodan, dobio sam jednu besplatnu promotivnu sliku uz obeležja Krakovskog maratona i krenuo sam ponovo ka centru. Vreme je bilo za doručak, a s obzirom da je kiša stala odlučih da to bude na jednoj klupi kraj nekakve fontane ispred nekog fakulteta. Banane koje sam poneo skoro su se smljeskale u rancu, ali sva sreća bile su u jednoj najlon kesi. Morao sam ih pod hitno pojesti uz nešto voćnog jogurta i neizbežnog plazma keksa. Do ček-ina u smeštaju sam imao skoro četiri sata, ali sam bio prilično umoran. Odlučih da ovo vreme što bolje iskoristim. Odoh do katedrale Marijinog uznesenja pogledah raspored misa i posle malo dvoumljenja odlučih da se popnem na Vavel, srce srednjovekovnog Krakova, mesto gde se nalazio i dvor. Pre toga sam u jednoj obližnjoj ulici razmenio nešto eura za zlote i kupio jednu knjigu o Krakovu, jednu vrstu opširinijeg turističkog vodiča, koji sam prvo dugo razgledao. Nisam se pokajao što sam umoran išao u razgledanje dvorca na brdu Vavel, kako neki kažu jednom od onih svetih magičnih brda na ovoj planeti. Kupio sam ulaznicu za 12 zlota i ubacio se između više grupa turista. Obišao sam kripte i kapele gde počivaju mnogi poljski vladari, kako oni iz dinastije Pjasta, tako i Jagelonci, ali i mnogi biskupi, kardinali i drugi prelati Rimokatoličke crkve poljske nacije. Izdvojio bih samo tri stvari: sarkofag i grobnicu čuvene poljske kraljice i svetice Jadvige koja je živela i vladala krajem XIV veka, kapelu posvećenu krakovskom nadbiskupu i kardinalu Karolu Vojtili kasnije poznatom papi Ivanu Pavlu II, i kulu kralja Sigmunta saogramnim zvonima sa koje se pruža odličan pogled na Krakov. U kulu se uspinje velikim drvenim stepenicama što je čak i za mene predstavljalo pravi trening s obzirom na gomilu stvari, nekoliko kila na leđima koje sam nosio. Ipak najdraže mi je to što sam u prodavnici kraj vavelskog muzeja uspeo da kupim knjigu iz poljske istorije na engleskom jeziku „Polish kings and royal families“ za 45 zlota. Sjajna je ukratko su obrađeni životi i vladavine svih poznatih poljskih vladara od kneza Mješka I iz X veka, prvog istorijskog vladara Poljske države do Stanislava Ponjatovskog krajem XVIII veka, nakon koga su Pruska, Austrija i Rusija rasparčale Poljsku u trećoj deobi iz 1795 izbrisavši je sa političke karte Evrope.

    Bližilo se podne. Svratih u jedan veliki market gde sam prijatelju Karesu uzeo jedno poljsko pivo i sebi vodu i krenuh ka apartmanu. Bio sam blizu kada je telefon zazvonio. Iznenađen, pogledah broj, s obzirom da je bio poljski posmislih da je Drago, ali njega već imam u imeniku. Začuh ženski glas u prvi mah nisam razumeo i ako je govorio na engleskom. Bila je to Magdalena, vlasnica apartmana „Words and swords“ koji sam bukirao. Brzo joj objasnih da upravo stižem. Pozvonih na ulazna vrata stare možda barokne zgrade i mlada energična žena je otvorila, obratila mi se na engleskom rekavši da soba još nije spremna da sednem na kauč u predsoblju apartmana i da će smeštaj biti brzo sređen. I zaista dok sam listao umorne knjige ona je sredila moju sobu, uvela me, pokazala mi je kuhinju, toalete, pitala me je da li mi još nešto treba, a ja sam je pitao za ostavljanje stvari i dokumenata tokom maratona i lako smo se dogovorili, izašla mi je u susret. Raspakovao sam se i umio i krenuo ponovo na expo gde me je čekao Drago. Znatno brže sam došao nego prvi put. Sa mojim prijateljem se nađoh kod glavnog ulaza kraj pulta za informacije. Obojci nam je bilo drago što smo se posle dosta vremena ponovo susreli i ako smo povremeno kontaktirali mailom. Otišao sam sa njim na promociju  peismejkera i pričuvao mu stvari. Zatim smo obilazili još malo expo, razgovarali, sretali mnoge poljske i slovačke trkače koje Drago poznaje i sa kojima me je upoznao. Bili smo zajedno na pasta partiju koji je po meni bio dobro organizovan i solidan. Otišli smo u obližnji kvart na piće. Razgovarali smo najviše o trčanju, maratonu, trkačima koje obojca poznajemo, dobio sam dosta praktičnih i korisnih saveta za treninge, informacije o trkama-maratonima u Poljskoj. Nakon toga uzesmo još jednu porciju paste, ovoga puta vegeterijansku jer je još ona ostala, a nakon toga krenuh ka svom apartmanu. Veče se polako spuštalo, a ja sam u jednoj pekari-poslastičarnici blizu smeštaja pojeo još jedan karamel kolač sa kikirikijem koji me je veoma prijao. Stigao sam oko 19.30h u apartman, istuširao se i počeo pripreme za sutrašnji maraton. Stupio sam u kontakt preko vibera sa mojim Tronovcima, koje sam obavestio da sam u Krakovu i poslao koju fotografiju, a zatim javio i sestri da sam dobro stigao. Malo sam čitao informator o maratonu, a nekoliko minuta nakon 21h otišao na počinak. Solidno sam spavao jer je umor od prošle noći u putovanju bio velik.

    Alarm se oglasio u 5 i 30h. Svanuo je dan maratona, tmuran i kišovit. Bila je nedelja, Uskrs po julijanskom kalendaru, Mladi Uskrs, Bela ili Tomina nedelja i Blagdan Božanskog milosrđa po gregorijanskom kalendaru kod Rimokatolika. Ispijao sam jutarnju kafu iz mog plastičnog kuvala koje sam poneo sa sobom. Prelistavao sam vesti sa naših sajtova i počeo da čestitam preko vibera Uskrs prijateljima koji slave, sređivao se malo u kupatilu. Plan je bio da prvo odem na misu u katedralu nedaleko od starta maratona, a ujedno da vidim kako da najlakše i najbrže od apartmana do startne zone stignem. Uspeo sam u nameri, brzo sam stigao i lako se snašao i ako sam kasnio na misu koja je počinjala u 7h, 7-8 minuta.  Kiša je padala lagano, natapala je pločnike, kolovoz i obližnji park, ali nije ugasila u meni plamen trčanja i želju da učestvujem u maratonu. Startna zona je bila spremna, ljudi još malo, ušao sam grandioznu crkvu posvećenu Bogorodici. Vrlo brzo shvatih da je u toku evanđelje o „nevrnom Tomi“. Da li je zbilja bio neveran-pomislih, budući da čitam na ovom putovanju i jednu interesantnu knjigu o tome? U velikoj glavnoj lađi bilo je stotinak vernika, lako sam se uklopio u službu i odlučio čak i da se pričestim, ali sam nakon toga požurio ka apartmanu da uzmem stvari za trku i uputim se ka startnoj zoni. U 8h sam napustio apartman i u dogovoru sa gazdaricom Magdalenom spakovao stvari za put, ostavio ih u sobi, ali ključ apartmana ostavio kod izlaza. Sa sobom sam nosio samo ono osnovno za presvlačenje. Nisam imao veliku nervozu, možda me je jutarnja služba smirila, navreme sam sve odradio, plašio sam se gužve s obzirom da je bilo oko 5200 učesnika maratona. Kiša je i dalje sitno i dosadno padala, radio sam vežbe u ogromnom šatoru za presvlačenje, a zatim se trčeći zagrevao oko startne zone. Brzo sam našao i drugi startni blok iz koga krećem. Obukao sam ipak dve majce kratkih rukava, od gore je bila zvanična majca ovogodišnjeg krakovskog maratona svetloplave boje sa mojim startnim brojem 2102. Voditelj trke je predstavio ovogodišnju elitu koju sam delimično i video na obližnjem videobimu. Tu je bilo 7-8 Kenijaca, pokoji Etiopljanin i Marokanac, jedan japanski trkač, a najavljena je i Hrvatica Bojana Bjeljac.

    Start je bio tačno na vreme, brzo sam uhvatio ritam. Prvi kilometar je vodio kroz staro gradsko jezgro srednjovekovne prestonice Poljske i završavao negde iza Vavela gde je glas sa mikrofona stalno ponavljao nešto poput: „Dajće, dajće, ne pšeštajće“. Malo brže krenuh po običaju, garmin je pokazao 4:27, oseća sam se spremno. Već od drugog kilometra kretali smo se širokim, modernim asfaltiranim ulicama sa više traka. Na ulegnutim mestima u betonu bilo je mnogo barica, tako da kada masa protrči prskalo je na sve strane. Prešli smo most na nekom kanalu, trčali oko kvarta gde se nalazi Vislin stadion i prijavni cenar, a zatim je sledio prvi prelazak preko reke i prošlo je 7km. Tu sam prvi put ugledao elitu koja je u suprtnoj traci već bila na 12-tom kilometru. Grupa crnaca se držala još zajedno, malo su zaostajala dva marokanska trkača, a jedno 150-200 metar iza sam video i jednog belog trkača.Ustalio sam tempo na 4:30-4:35 što mi dugo nije bilo teško držati. Prilikom silaska puta ispod jednog nadvožnjaka ritam nam je davao AC/DC sa obližnjeg ozvučenja i njihova stvar „Hels bels“. Prva okrepa je bila na 5km, a nakon toga na svakih 2,5. Temperatura za trčanje je bila dobra, ali je puno vlage bilo, a uz Vislu i vetar. U par sporednih ulica, asfalt je bio oštećen, a barica puno. Većina okrepnih stanica je osim vode sadržala i izotonik, šećer, banane, čokoladu, mokre sunđere. Izotonik sam uzeo tek u drugom delu trke, a vodu uglavnom na 5km po koji gutljaj. Na 17-tom kilometru ponovo prelazimo Vislu na drugu stranu most je visok i dugačak. Prođoh polumaraton u solidnom tempu za 1:37:09. Manji znaci umora su se pojavili, ali problem je bio u levoj  patici. S obzirom da su mizuno patike plave boje wave prodigy 2, meni bile malo veće i da su bile natopljene vodom, a čarape tanke i veštačke, uložak u patici se počeo izvlačiti i gužvati. To me je donekle zabrinulo i počeo sam gaziti više prednjim delom stopala pomerajući ga ka napred. Ugledah elitu u suprotnoj traci opet. Kenijac je žestoko grabio napred sam, bio je negde na 35.-om km, auto ispred njega je pokazivoa 1:42. Desetak sekundi iza njega primetih uz samu ogradu trase kako žestoko trči Japanac, bio je drugi, a koju stotinu metara su zaostali ostlai Kenijci i Marokanci. Oni su se već vraćali iz modernog Krakovskog predgrađa Nove Hute i hitali ka cilju, dok sam ja tek nedavno prešao pola staze. Peis mi je još bio dobar. Prvi pejseri oni na 3:15 su me sustigli nakon 24 kilometara, nekoliko momaka i jedna devojka sa crvenim balonima. Znao sam da će se to dogoditi samo je pitanje vremena. Zakačio sam se za grupu koja je njih polako pratila. Magnezijum u prahu sam uzeo prvi put iz džepa dresa nakon 23. km, kada je dospeo u krv osvežio je mišiće listova na nogama i oslobodio me blage tromosti nakon 30.km.

Ovaj maraton sam na neki način posvetio dvojci prijatelja. Mnogo puta tokom trke sam mislio na klupskog druga Kőszegi Zoltana koji je neki dan imao manju saobraćajnu nezgodu dok je vozio bicikl kola su ga zakačila, pa je završio u bolnicu, a drugi je bio Krstić Mile, moj školski iz srednje škole, koga godinama nisam video, ali za koga su mi nekoliko dana pred trku javili da ima karcinom pankreasa i da jecelo bivše odeljenjeodlučilo uz mnoge njegove prijatelje sa strane da skuplja novac za operaciju u Turskoj. Sa njim je i supruga, a imaju i dvoje manje dece. Negde na 34km video me je Drago, posle mi je rekao da sam hramao. Vrlo je moguće, osim loše tehnike trčanja, desna noga i kuk su mi malo slabiji sećam se da sam na toj deonici osećao bol u desnom članku i desnom stopalu. Od 30.km peis više nisam mogao da spuštam ispod 4:40, ali nakon 35-kog opasno se bližio ka 5:00. Uzimam negde posle 33 km drugi magnezijum, njegov omot i ako je alkaloidov od alofolije se zbog velike vlažnosti ipak namočio, a žuto-zeleni prah se zalepio za zidove, tako da sam mogao uzeti samo pola doze. Nadvožnjak i oznaka za 36. km. Vidim da su peisovi na 3:15 sada već dosta daleko. Ignorišem manje bolove, setim se da je mojim pomenutim prijateljima još teže. Noge su se nekako odrvenile, ritam koraka je loš, osetih malaksalost, ne mogu da izvučem dodatnu snagu iz sebe. Do 36km lični rekord sam imao u džepu. U sledio je veliki pad u razdoblju 37-39km. Peis je pokazao 5:14, 5:20, pa čak i 5:25. Trčalo se opet obalom-kejom Visle. Kiša se još malo pojačala. Bilo je mnogo bara, 100metar mi se činilo kao kilometar. Bodrenje sa strane nije mi puno značilo, mnogi su me sustizali i obilazili, činilo mi se da baš užasno delujem. Oznaka za 40.km pružila mi jemalo nade, uvek u maratonu kada nju vidim znam da mogu izdržati i da kraj nije tako daleko, uvek se njoj obradujem. 41.km konačno napuštamo taj tmurni, mokri, vetroviti kej, pravo čistilište za mene, kratka uzbrdica, vidi se Vavel, čuje se Vavel, tu su neki muzikanti, čuje se razglas sa cilja. Malo snage se vratilo. Poslednjih 1200m malo pojačavam. Vratio sam se negde na tempo oko 4:55-5:00, čak dvojcu-trojcu obiđoh. Iza jedne krivine poslednih 200 metara, cilj je predamnom, prelazim startno-ciljnu liniju, hodam ka medalji i okrepama u vidu flaše vode, izotonika, banane, ka šatoru za masažu i presvlačenje. Poslednjih kilometara sam osećao blagu mučninu, čini mi se da sam malo hramao kod ulaska u cilj. Garmin zaustavljam na 3:20:31, otprilike kako mi je i Drago predvideo. Nije ipak toliko očajno koliko mi se činilo poslednjih kilometara. Na kraju je i čip tako pokazao.

U šatoru iako sam bio mokar do gole kože radio sam istezanje, lagane vežbe, to uvek radim ako mogu da stojim na nogama, čak i kada mi je loše. Sve više trkača u međuvremenu počinje da pristiže. Zato mokar žurim da uzmem vruć čaj van šatora na kišu. Odjednom me zahvati talas drhtanja, blaža hipotermija. Nisam mogao da umirim ruke, sklupčao sam se u čučanj, a jedna devojkamaje pozvala u šator. Pio sam čaj,skupio sam malo snage otišao po garderobu, nije mi pomagao veliki najlon kojim su nas ogrtali u cilju. Devojka u garderobi na tom delu potrčala je i odman našla moje stvari, verovatno kada je videla kako izgledam i u kakvom stanju se nalazim. Vratih se sa crnom kesom sa stvarima u veliki šator. Najvljenju masažu uopšte nisam video. Brzo skidam mokro sa sebe, sve do gole kože, kao malim peškirom se pokrivam, tu je gomila ljudi ima i nešto ženskog sveta, ali ne obraćam pažnju na to, samo u suvo da se obučem. Polako se smiruje drhtavica. Oblačim više slojeva, stavljam vunenu kapu. Gomilu mokrih stvari ubacujem u malu torbu za patike, pažljivo skidam startni broj i idem po topli obrok, bio je fin, on me je povratio. Bila je jedna topla ogromna palčinka sa nekim voćem  i krem prelivom zatovorena od gore sa celofanom da se ne hladi. Mišići i stopala dolaze k sebi, prava je stvar što sam nedavno kupio cipele za kišu u kojima sam došao na maraton. Odoh u drugi deo start ne zone po bezalkoholno pivo i ka tuš kabinama. U tom delu nije bilo velike gužve, dok sam čekao par reči sam razmenio sa jednom devojkom, prvo je ona mene pitala odakle sam, a kada sam ja nju upitao ona reče iz Londona. Začudih se i rekoh: „Pa danas je Londonski maraton“ „Da,znam“- reče ona. Saopštila mi je da je trčala oko 4h i da je to njoj lični rekord, a ja sam joj čestitao. Tuš kabine nisu loše, ali je problem što su male, a ja sam ušao sa gomilom stvari, pa sam ih neke sabio u neki ugao i malo pokvasio. Prolazeći Glavnim trgom gde je bila i startno-ciljna zona ugledah kako sa jednog balkona visi dugačko platno sa slikom milosrdnog Isusa iz čijeg srca izlaze raznobojni zraci. Setih se priče vezane za njeno poreklo budući da je pobožnosti i nastala ovde u Poljskoj a da ju je širila jedna časna sesta Faustina Kovalski u prošlom veku. Slika u sebi ima neku privlačnost, a dosta je poštuje i moja majka tako da sam i porodično vezan za nju, a danas je baš taj praznik koji je i nastao u Poljskoj.

    Oko 14 i 30h sam bio u apartmanu da bih podigao stvari i oprostio se sa Magdalenom kojoj sam se zahvalio na ljubaznosti i gostoprimstvu. Pitala me je kako je prošao maraton, a tamo je bio kao gost i još jedan poljski trkač koji je učestvovao na maratonu i išao je oko 3:13. Magdalena mi je ponudila da još koji sat ostvim stvari u apartmanu, ali sam ja zahvalio na ljubaznosti i sa stvarima odlučio da odem do tržnog centa Krakovska galerija koja nije bila daleko, gde sam odlučio da provedem ostatak dana s obzirom da tek oko ponoći imam bus za Budimpeštu za koji imam kartu. Ponovo ću čitati moje tri knjige sa malim pauzama, a priuštiću sebi i neke poslastice i kafu. Najduže sam se zadržao u jednoj finoj kafe-poslastičarnici mislim da se zove Bobo,gde ima i wi-fi naravno, gde sam poručio parče fine voćne torte sa čokoladom, ali sam se mučio da poručim kafu sa šlagom, jer sam skontao da ne znam kako se kaže šlag na engleskom, a naravo ni na poljskom, upotrebi sam mislim italijansku reč, ali sam time još više zbunio konobaricu pa mi je donela nešto drugo, ali nema veze. Sa Dragom sam se čuo porukom (SMS), on je bio vezan za prevoz do mesta gde stanuje,pa taj dan nismo uspeli da se vidimo. Lagano sam pio kafu i sladio se tortom, drndao sam telefon, poput mojih učenika, stupio sam u kontakt sa mojim Tronovcima, počele su da stižu poruke i čestitke od Nenada, Jamante koja mi je dala i par praktičnih saveta i pitala o trci, Sonje,  Dragana, Srđana i drugih da nekog ne izostavim. Nakon svog rezultata i plasmana na 499. mesto u apsolutnoj kategoriji od 5183 finišera, brzo sam pristupio sajtu Londonskog maratona gde se vodila borba pravih zveri i očekivano je trijumfovao najbolji maratonac današnjice Eliud Kipočoge sa drugim najboljim rezultatom svih vremena (on drži i prvi) 2:02:37, mada ni dvojca Etiopljana iza njega nisu bila daleko, drugi je išao 2:02:55, treće najbolje vreme u istoriji, dok je Mo Farah sa oko 2:05:30 bio peti. Već sam razmišlja da promenim lokaciju kada mi se obratila jedna devojka za susednim stolom da li može da puni telefon, budući da sam ja sedeo do zida kraj utičnice koju do tada nisam ni primećivao. Pitala me je da li sam Slovenac iz Ljubljane možda s obzirom da sam nosi o zeleni ranac ljubljanskog maratona. Tako smo započeli konverzaciju na engleskom jeziku u kojoj se ona bolje snalazila. Procenio sam da je nešto mlađa od mene, veoma prijatnog, milog izgleda, ne onako napadnog seksi izgleda, kakav me isto privlači, ali i uplaši pa takvim ženskama obično ni ne priđem nikada. Ona se zove Maja, lekarka je završava specijalizaciju sa anesteziologa, polagala je neki ispit u Krakovu, iz okoline Varšave je. Pitala me je o prosveti, učenicima i životu u Srbiji s obzirom da sam joj rekao čime se ja bavim. Dođosmo i do teme religije, pa se isostavilo da smo toga jutra bili u istoj crkvi na misi i da je ona takođe zakasnila. Još kada je rekla da je iz tog mesta kraj Varšave, nešto na P, nisam zapamtio iz kojeg je Faustina Kovalski, pominjana časna sestra ranije u tekstu i da je bila u Novom Sadu, pomislih kakve koincidencije. Dok sam se sve više oslobađao, izvlačio iz naftalina neke reči na engleskom koje skoro nikada ne koristim i razmišlja da je pitam za neki kontakt, pogledala je naglo na sat, izvinula se i rekla da žuri na voz. Poželeli smo jedan drugome sreću, a ja sam krenuo da platim račun i promenim lokal, jer vremena sam još ima, veče je tek došlo, a ponoć je bila daleko, a autobuska stanica je pored tržnog centra. Ponovo sam malo čitao u hodniku, a zatim pronašao jednu piceriju koja mi je izgledala privlačnije od restorana brze hrane kojih mnogo ima, pa sam odlučio da tamo večeram. Svetla po hodnicima su se upalila, ljudi je bilo sve manje, prolazili sau putnici sa koferima na točkićima sa obližnje železničke i autobuske stanice. Pitao sam obezbeđenje kako najlakše da dođem do autobuske stanica prešao u suteren hteo još malo da čitam, kada mi je prišao jedan službinik i polako rekao da napustim objekat jer uskoro zatvaraju, bilo je 21 i 30h.Šta ću idem, začas sam se prošavši kroz jedan podzemni prolaz našao na autobuskoj stanici direktno na peronima i seo u mnogo neudobniju čekaonicu od tržnog centra da sada već umoran još malo čitam i dočekam bus. Na elektronskoj tabli sam video sa kog perona polazi.

Konačno ukrcavanje u zeleni Flix bus, ponovo na sprat. Bus polazi na vreme, u 23:50h kada je i bilo predviđeno. Putovanje nazad je mnogo življe. Neka devojka i momak, Poljaci,me zamole da nijma ustupim mesto budući da sam sam, a pored mene je prazno sedište. Pristanem i odem jedno mesto iza, gde zamolih devojku koja je tamo sedela da li mogu pored, za šta dobih dozvolu. Iza mene računajući i paralelni red sedele su četiri Poljakinje, direktno iza dve crnke, a dijagonalno dve plavuše. Pola noći su nešto ćućorile i smejuljile se, ustajale su 3-4 puta da idu u WC, ako su tamo išle, a mislim da jesu. Pokušavao sam da razumem šta pričaju, ali osim par rečenica, nešto mi je teško išlo, bio sam umoran čule se samo ono „pš-šššš“, kako nama južnim Slovenima ponekad zvuči poljski jezik. Delovale su mlado, moja procena nešto starije od mojih učenica, odnosno 19-20 godina, recimo da su studentkinje brucoškinje. Konačno su dve plavušice pred jutro malo zaspale, a jedna prilično visoka se protegla i noge sa crno-belim čarapicama i nekim srcima su skoro doticale moje sedište. Kada je svanulo počeo sam malo diskretno da se osvrćem, a one budući da su opet bile prilično živahne mislim da su to primetile i nešto se smejuljile. I ako mi je u par navrata došlo da ih nešto pitam odustao sam misleći „mani se ćorava posla“, šta bih ja uopšte sa njima mogao da pričam. U meni je bilo doduše malo znatiželje šta će oni u Budimpešti, idu li u neki provod? Sa cimerkom na duplom sedištu nisam progovorio ni jednu jedinu reč. Rekao bih da je reč o jednoj dami 30-40 godina, verovatno udatoj koja se fino nosi, imala je neke smeđe damske cipelice, bila je vro diskretna, sve vreme je svoje krilo držala pokriveno tankom jaknom, malo se zanimala telefonom, a posle je pokušavala da odspava, ali videlo se da se muči i da se plaši da joj glava ne klone na desno, odnosno na moje rame, naravno ne bih imao ništa protiv, pa se što više šćućurila u prozor. I ja sam se pomalo plašio da u trenucima obamrlosti i polusna, a vrat me je boleo, ne padnem na nju, ali ne nežno, nego da je zakucam glavom, to mi se jednom desilo pre dvadesetak godina tačnije 1999. za vreme bombardovanja u redu za skelu na Dunavu u rano jutro u Petrovaradinu. Konačno predgrađe Budimpešte, zora još uvek tmurna je ponovo svanula, kako smo se približavali gradu kolone vozila su bile sve duže, ponedeljak je počinjala je radna sedmica. To nas je malo usporilo, stigosmo oko 6 i 45h na Nepliget, nešto pre predviđenog vremena. Nakon obavljanja neophodnih fizioloških potreba koje tamo koštaju 200 forinti krenuo sam polako peške ka Keletiju sa namerom da usput negde popijem jaču kafu, a kasnije i doručkujem. U podzemnom hodniku duz stnice bilo je više kafića koji su već radili, ali mi se činilo da tu ima dosta i nekih staničnih klošara u blizini, kako bismo mi rekli, pa budući da nisam baš mnogo ni hrabar, a da ne budem suviše napet i da ne mogu da se opustim od motrenja na stvari produžio sam dalje sada već poznatim putem i ušao u prvi otvoreni Mcdonalds gde sam poručio jednu egy hoszu kave, a kada sam odmah pružio 1000 forinti da platim službenica uze novčanicu, raširi je i poče da zagleda, prinese nekom aparatu i poče da vrti glavom „Ez regi“ ili tako nešto. Shvatih da novčanica ne valja, ali se brzo maših džepa gde sam imao još jednu novčanicu od 2000 forinti koja je bila ispravna. Pio sam kafu i završio još jednu poglavlje Umberta Eka. Po Jamantinom savetu koji se pokazao kao veoma dobar pola prepodneva sam potrošio u tržnom centru Arena mol, koji je blizu Keletija. Lep je i moderan, ali mi je bolja Krakovska galerija. Tamo sam doručkovao i kupio za ručak za voz za poneti. Obišao sam jednu sportsku radnju i jednu knjižaru i svratio u Tesco. Kada sam izlazio iz knjižare, alarm je počeo da pišti i kada me je žena koja radi pozvala nazad uplašio sam se da ne maju neku od knjiga koje ja u torbi nosim sa sobom, ali kada sma joj pružio manju torbu koju je zahtevala sa mokrim patikama, gaćama, čarapama i opremom samo je odmahnula rukom i rekla da odmah idem. U Tesku sam se blamirao jer nisam znao na kasi gde ljudi sami mere i plaćaju robu, ubacuju novčanice u neki prorez, ali već mi je svega bilo dosta.

    Konačno Keleti, sa kog li perona ide voz, gledao sam stanični raspored, preskakako koloseke i ugledah nekoliko vagona na kojima piše „Ivo Andrić“ Budapest –Novi Sad, ali nije bilo lokomotive. Spazih odjednom sredovečnu dobro držeću ženu plave kose i setih se da je bila u vozu u petak kada sam putovao za Budimpeštu, a činilo mi se da je ušla u Subotici. Oprezno priđoh: „Elnezest, vonat, Szabotka-Ujvidek, ona me malo gleda ja kažem hm is this train for Subotica, Novi Sad. Ona me još gleda i progovori: Vi srpski govorite? Da, sa olakšanjem rekoh. Započesmo konverzaciju koja je dugo potrajala. To jebio odgovarajući voz, ušli smo u isti kupe. I ako je bila Mađarica, prilično dobro je govorila srpski, naravno zato što je iz Subotice.  Zove se Edit, bila je kod ćerke za vikend koja u Budimpešti živi i studira medicnu, dok joj je sin u Londonu. Kada sam rekao da radim u Hemijsko-tehnološkoj školi veoma se iznenadila i rekla je da je ona tamo radila 10 godina od 1996-2006. Ja sam baš počeo da radim 2006. „Zato mi je vaš lik odnekud bio poznat“ reče ona. Do granice smo se prilično raspričali oko 3 sata, o zajedničkim kolegama, o našim životnim pričama, čak i o maratonu – pitala me je za Gustiku i Elviru Janoši. Rekoh da naravo Gustava znam, uglavnom se na TT vidimo, a da Elviru linčno ne poznajem, ali dosta znam o njoj.

    Vreme je sada brzo proticalo nešto posle 15h stigosmo do Kelbije, prekrcasmo se u naš voz, prošli mađarsku pasošku kontrolu i poloko krenuli ka Subotici. Tu mi se dogodilo još jedno zanimljivo poznanstvo za kratko vreme. Obratio mi se jedan mladić i izvinuo mi se što želi da mi uzme dve minute. Rekao je da vidi da sam ja maratonac i da li mogu da ga posavetujem kako da istrči svoj prvi polumaraton. On trči dva nekad tri puta nedeljno, nikada više od 8km. Iz Sombora je i voleo bi da trči ovogodišnji somborski polumaraton.  Rekoh da jeto lepo, ali da nema baš puno vremena za pripremu, ali da nije nemoguće. Naravno akcenat sam stavio na povećavanje dužine laganijim tempom i na redovniji trening, minimum tri puta nedeljno. Reče da poznaje dobro Tijanu Kabić, a da se zove Novak. U našem vozu je bilo veoma toplo, čekali smo našu graničnu kontrolu u Suboticu, uhvatio me je takav dremež da sam u jednoj pauzi kada oko minut nismo ništa pričali zaspao i tresnuo iznenada glavom o prozor kupea do mog sedišta. Objasnio sam Novaku i još nekima koji su me gledali da sam prošlu noć putovao iz Krakova sa maratona i da sam veoma umoran. Novak i Edit su napustili voz u Suboticu, a ja sam nastvio čitajući put ka Novom Sadu došavši malo k sebi od preostale popodnevne kafe koju sam ima u torbi. Nebo se ponovo naoblačilo, počela je kiša, bio sam zadovoljan, utisci sa putovanja su se sabirali u meni, umor je takođe bio vidan, pun sam bio i emocija, taman da se pokušam odmoriti još par dana kod mojih u Petrovaradinu, malo roštiljati za 1. Maj i onda se vratiti na posao u Suboticu.

maj 2019, Dominik Deman

Ovaj unos je objavljen pod Uncategorized. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s