Barselona Maraton – 10 mart 2019 – rekordi staze i utisci

Otvoriti trkačku sezonu, nakon duge i hladne zime, je verovatno važan trenutak za svakog maratonca, bili profesionalci ili amateri. Otvoriti sezonu učešćem na maratonu u Barseloni, sa sobom donosi i neke dodatne stimulanse, uzimajuci u obzir lepotu grada i njene atraktivnosti, već prijatne temperature u ovo doba godine, pozitivnu atmosferu i specifičnu energiju Katalonaca itd. Sve to i jos 100 drugih razloga su bili više nego dovoljan motiv, da ove godine uzmem učešće na 41 maratonu u Barseloni.

Postignuti rezultati u maratonskoj trci ove godine su prevazišli sva očekivanja i posebno organizatora trke, obzirom da su postavljeni novi rekordi staze u muškoj i ženskoj kategoriji. Najbolji predstavnik kenijske ‘’kaznene ekspedicije’’ Alemu Bekele, novi je rekorder Zurich Maratona u Barseloni, istrčavsi 42195m u vremenu 2:06:04, što je za čitavih 1 minut i 26 sekundi brže od prethodnog rekorda iz 2010 godine koji je iznosio 2:07:30.

U ženskoj konkurenciji, pobednica maratonske trke je Etiopljanka Kuftu Tahir sa takodje novim rekordom staze – 2:24:44.

Kao šlag na torti, postavljen je rekord i po broju ucesnika maratonske trke – 17465 registrovanih učesnika koji su na startu maratonske trke bili podeljeni u 5 vremenskih grupa: prva, za elitne takmičare i trkače sa rezultatom ispod 3h, zatim 3h – 3h15min, 3:15 – 3:30, 3:30-3:45, 3:45 – 4h i poslednja grupa za učesnike iznad 4h, sto je čini mi se posebno bilo važno u početnim kilometrima obzirom na reku trkaca iz celog sveta koji su uveličali praznik maratona u Barseloni.

Za informaciju, u Barseloni se trčalo isključivo 42.2km, dakle, bez zvaničnih trka na 21km ili 10km, mada je tokom trke bilo evidento, da su neki takmičari iskoristili start i učešće za proveru lične forme na kraćim deonicama od maratonske.

Trka je zakazana za nedelju, 10 marta u 08.30h ali Expo centar u kome su se preuzimali startni brojevi i učesnički paketi je bio ispunjen sportistima iz celog sveta već u petak i subotu. Evidentirano je preko 80.000 posetilaca i sportista u ta 2 dana. Vec tradicinalno, u subotu, dan pred trku, organizovan je pasta party za sve učesnike maratonske trke a iste večeri pored fontane blizu starta maratonske trke, bilo je prisutno mnogo trkača uz muziku i druženje. Zaista fantastična atmosfera pred maratonski izazov.

Nedelja jutro pred start maratona nije mogla lepše početi. Uz prvo sunce, kolone maratonaca su se kretale ka trgu Španije u čijoj blizini je predvidjen start trke. Evidentna je gotovo perfektna organizacija i jasna uputsva za takmičare a o adrenalinu mislim da ne treba ni pisati. Tačno u 08.30h označen je start trke a trčalo se poznatim i prelepim gradskim ulicama Barselone. Start i finiš trke su bili pored impozantnog trga Španije ( Placa Espanya), staza zatim prolazi pored najvećeg evropskog stadiona Camp Nou, trči se bulevarom Katalunje, prolazi se pored kuće Batiljo, jedne u nizu čuvenih dela španskog arhitekte Gaudia, zatim fascinante bazilike Svete porodice ( Sagrada Familia), modernog tornja Agbar, trijumfalne kapije itd. Svaki kilometro staze je označen a osveženja ( voda, energetski napici, gelovi, sveže i sušeno voce) su bila postavljena na svakih 2.5km.

Verujem da bi se svi učesnici maratona u Barseloni složili u činjenici da je ove godine sve funkcionisalo perfektno u svim segmentima: organizacija, besprekorna asistencija volontera, fanatična podrška stanovnika Barselone, tokom svih 42km trčanja gradskim ulicama, idealna temperatura (10C) na startu trke (08.30h), vlažnost vazduha itd.

Što se tiče mojih ličnih utisaka, moram odmah da kažem, da od maratona u Barseloni nisam imao baš nikakva rezultatska očekivanja obzirom da od podgoričkog maratona, iz oktobra prošle godine, gotovo da nisam ni potrčao zbog problema sa ligamentima kolena. Jedini cilj mi je dakle bio, da što duže uživam u trci uz osluškivanje reakcija tela i uz procenu kada bi ipak trebalo da odustanem. Najduži trening pred maraton u Barseloni je bio svega 15-tak kilometara i ako je u glavi postojao nekakav cilj, on je možda bio usmeren da probam da istrčim 21km (polumaraton), kao nekakav lični test izdržljivosti za dalje pripreme sledećeg maratona

Obzirom da je za mene ovo bio tek 4. maraton ( prethodno sam trčao u Novom Sadu, Beogradu i Podgorici), početak trke je bio vrlo poseban doživljaj, jer do tada nisam imao priliku da budem u tako velikoj grupi trkača. U prvih 5 km nisam uspeo da stabilizujem neki svoj optimalni ritam trčanja vec sam se više prilagodjavao talasima trkača ( nešto kao u saobracaju u Kairu, gde uglavnom nema semafora i gde podjednako moraš da pratiš namere vozača, ispred, pored, iza tebe….). Ali, strpljenje se na kraju isplatilo. Vec oko 10-tog kilometra se lakše disalo, odnosno, lakše sam mogao da se fokusiram na ritam koji je u stvari bio kompromis izmedju onog što bi voleo i onoga sto realno jesam. Svestan činjenice da je uspeh uopšte što sam trku počeo, sve vreme trke sam se trudio da ostanem pozitivan i po prvi put nisam bio opterećen prolaznim vremenima, konstantnim gledanje u sat, analizama u odnosu na zamišljeni plan itd.  

Na moje veliko iznenadjenje, maraton sam istrčao do kraja, ali mi je posebno važno i drago što je trka protekla u najboljem redu i bez previše napora i  forsiranja. Svi su me uveravali i ubedjivali, da ce duga pauza zbog povrede ostaviti traga u mojoj formi i da će trebati barem isto toliko vremena da se kondicija vrati na prethodni nivo. Sve to na kraju i stoji kao tačno, ali mi je iskustvo sa maratonom u Barseloni pokazalo i donelo nešto novo, a to je da se maraton trči i glavom i srcem. To je za mene prava dodatna vrednost u odnosu na prethodne istrčane maratone. Konkretno, bez možda nepotrebnog ulaženja u detalje, prolaz na 30-tom kilometru prošogodišnjeg maratona u Beogradu je bio tačno 2h 11min, dok u Barseloni, čak nešto iznad 2h 18min, ali krajnji rezultat istrčanog maratona u Barseloni od 3:25:38 je bolji nego u Beogradu – 3:28:33!  Naravno, za maratonca početnika kao što sam ja, i koji je zakoračio u 50-tu godinu života, ovakvo iskustvo daje neočekivano dobru osnovu za dalju, ali i drugačiju pripremu za sledeći maratonski izazov.

Na kraju i da vam se ukratko predstavim. Ja sam Goran Ilić, rodjen u Smederevu, ali već 15-tak godina živim i radim u Italiji, u Bolonji. Kao što sam već rekao, u maratonu sam relativno kratko ali je atletika oduvek bila moja velika ljubav i posebno bacačke discipline. Sredinom 80-tih godina, osvajao sam medalje u bacanju koplja i diska na republičkim i državnim prvenstvima u pionirskoj i juniorskoj kategoriji, a 1987. godine u Celju (Slovenija) bio i državni prvak tadašnje Jugoslavije. Sportskim terminom bi se moglo reći da sam u mladjim godinama više radio na poboljšanju eksplozivnosti izbacaja koplja i diska, ali da sam sada fasciniran maratonom, što znači da pored rada na fizičkim i tehničkim aspektima, vrlo je vazno raditi i na psihološkoj pripremi, taktici, strpljenju, imati planski pristup itd. Sa godinama ljudi se menjaju, zar ne?

U pristupu maratonu sam čak pronašao sklad i komplementarnost sa profesionalnim izazovima i odgovornostima. Ukratko, nakon Master usavršavanja u strateškom menadžmentu na Univerzitetu u Bolonji, godinama sam radio kao predstavnik Srbije u programu Evropske Unije za prekograničnu saradnju sa Italijom, zatim sam bio direktor predstavništva Privredne Komore Srbije u Milanu, a trenutno sam angažovan kao menadžer italijanskog sajma za trzište Centralne i Jugo-istočne Evrope uz, svakako, poseban fokus na unapredjenju privrednih odnosa izmedju Srbije i Italije. Sve to baš kao i u maratonu, zahteva ozbiljan planski pristup, alternativna rešenja kada dodje do istupanja od definisanog plana, mnogo strpljenja, ponekad intiucija, ali mi se nekako čini, da sam sa godinama stekao gotovo rutinu u pristupu kada se sportom odmaram od posla i suprotno. Rekao bih da je to dobitna kombinacija, jer sam svestan koliko sport i trčanje donosi pozitivnog efekta ne samo na posao i obaveze već i u svakodnevnom životu.

Finiš na maratonu u Beogradu

Naravno, voleo bi da u poslu važe isti principi kao i u sportu, ali svi znamo da nije baš tako i da smo u stvari mi sportisti (maratonci) jedna specifična kategorija ljudi u manjini. Važno je ipak ne odustati i ne predavati se ( baš kao u maratonu negde oko 35-tog km) a rezultati će, pre ili kasnije, sigurno doći!

Sportski pozdrav,

Goran Ilić, Bolonja, mart 2019.

Ovaj unos je objavljen pod Uncategorized. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s