Vlada Savić, novi član kluba 100

Predstavljamo vam Vladimira Savića, od nedavna 15.-tog punopravnog člana Kluba 100 maratona Srbije, Neobična priča jednog doktora, Piroćanca, koga je ljubav odvela u Sloveniju, gde već živi 42 godine. Čovek koji je u 65. godini života istrčao maraton u Berlinu za 3:17:39!!!…

Kratka biografija iz mladalačkih dana?

 Rođen sam u selu Krupac kod Pirota gde sam završio osmogodišnju školu, u Pirotu gimnaziju i zatim medicinski fakultet u Nišu.

Da li si pre trčanja imao još neka angažovanja u drugim sportovima?

 Kao dečak provodio sam dane na Nišavi i pošto su sva deca znala da barataju s loptom, tako sam i ja uživao da predriblam moje drugare. Takmičili smo se i ko će više da izdrži u vodi. Moj rekord je bio 2 minuta i 6 sekundi.   U gimnaziji sam igrao odbojku za reprezentaciju grada, a bio sam i dobar strelac u streljačkom klubu.  Naučio sam se da žongliram – s loptama, palicama, noževima tako da sam mnogo vremena provodio u žongliranju. Priložio sam i sliku kao žongler s bajonetima kada sam služio vojsku.

Koji su tvoji omiljeni sportovi koje rado gledaš na TV?

Od sportova – gledam atletiku (oduševljen sam Ivanom Španović) i ponosim se što Srbija počinje da se uvažava u atletici koja se veoma ceni i poštuje na zapadu. Gledam fudbal, košarku, vaterpolo. Posebno me srce vuče za odbojku! Gledao sam skoro svaki meč Đokovića i sada sam tako ljut na njega, što ne jede sve ono što i normalan svet, pa gubi snagu (jer mišići ne dobivaju ono što im treba) i gubi preciznost (jer mozak i uopšte nervni sustem, ne dobija ono što mu treba za normalan rad). Neka prestane da filozofira i neka jede i trenira!

Veći deo života si proveo u Sloveniji, kako je došlo do toga?

 Lepo sam radio kao lekar u Pirotu i jednog leta odem na more s nekom ženskom i tamo upoznam ovu Slovenku, ostavim onu žensku i –  eto me sad već 42 godine u Sloveniji.

Kada si počeo da trčiš, šta te je podstaklo na to, sa posebnim osvrtom na prvi maraton i prvi ultra?

 Kada sam bio star 54 godine opazio sam da mi je stomak otišao dosta napred – od sedenja i neaktivnosti. Posao mi je bio uglavnom sedeći, a bavio sam se i numizmatikom, te sam sate i sate gledao novčiće pod lupom i pisao o tome.   

 Razmišljao sam kako da smanjim težinu i tako sam se (1.juna 1996.) odlučio da trčim od naše kuće (u Sloveniji) do jednog mostića koji je udaljen 750 koraka. Tako sam trčao svaki dan. Trčao sam 200 koraka, pa malo hodao i posle deset dana nisam više hodao. To je trajalo mesec dana. Kad mi je žena jednog dana rekla, kako naš komšija trči istim putem ali do auto-puta (dva i po km), to je meni izgledalo tako daleko – bogu iza leđa. Ipak mi nije dalo mira, pa sam i ja počeo da dodajem po 100-200 koraka svake nedelje i u septembru sam već stigao do autoputa – znači: tamo i ovamo – 5 km!  Tada sam veoma malo znao o trčanju.

U to vreme me je video jedan trkač i pitao da li idem na lekarsko takmičenje u novembru u Luciji? Ima na 7 i 14 km. ˝Ja sam stigao samo do 5 km.˝ -odgovorio sam mu. Međutim, počeo sam da dodajem po 500 m nedeljno i u novembru sam otišao na moje prvo takmičenje. Nedelju dana pred takmičenje, rekao sam jednom mom prijatelju da sam se odlučio da idem na takmičenje i da nema šta da izgubim – ako ništa drugo, biću poslednji.

 -Ma ima još i gore od toga, može da ne stigneš na cilj. -reče mi prijatelj i toliko me je uplašio da sam samo na to mislio – da možda neću stići do cilja. U Luciji se trčalo preko jednog malog brda, a ja sam pretrčao stazu od 7 km za 35min i 35sek.

 U to vreme sam upoznao trkače, dobio sam neku literaturu i trenirao. Trčao sam svaki dan i nisam propustio ni jedan dan punih 12 godina! (Kao Forest Gamp!)

 Na prvi maraton sam otišao u Radence ˝Tri srca˝ (juna 1997.) Dakle, samo 23 meseca od mog prvog trčanja od kuće do mostića! To je bio pravi entuzijazam.

 Neko vreme kasnije, trčao sam s ekipom iz Primorske regije (na slici) oko Slovenije (najbližim putevima pored granice) za pet dana.

Prvi ultramaraton sam istrčao (2007.) u Logarskoj dolini od Celja do izvora reke Savinje. Pre toga sam se pripremao dva meseca u julu i avgustu u Pirotu i to:  prvi dan Krupac-Pirot-planinarski dom (42km) – uspon poslednja 12 km, 2.dan pauza, 3.dan Krupac-Pirot prema Bugarskoj granici (50km) 4. dan pauza 5.dan: Krupac pl. dom (42 km), sledeći dan pauza i tako naizmenično dodavao po 10km dok nisam stigao do Bug. granice (78 km u oba pravca).

 Na prvom ultramaratonu sam bio na cilju 26. od ukupno 210 trkača! Bilo je 5-6 starijih trkača i ostalo sve oko 25-30 godina! Da ne veruješ!

˝Zašto be, bratko, tol’ko trčiš˝ -pitao me je jedan srednjovečni Bugarin kada sam se zaustavio da se napijem vode na benzinskoj pumpi na bugarskoj granici kod Dimitrovgrada. ˝Trčim već 39 km i sada se vraćam istim putem. Treniram za ultramaratonsko takmičenje.˝ -odgovorio sam mu. ˝Tova mi je jasno, ali što trčiš be, bratko, plačaju li ti?˝ ˝Ništa mi ne plačaju.˝ ˝Pa što si trošiš krakata be, bratko? ˝Ja trčim iz sportskih razloga.˝ – pokušao sam nekako da mu objasnim. Nikako nije mogao da razume i još nekoliko puta je ponovio zašto si trošim noge.

Kako si uspevao da uklopiš svoje svakodnevne obaveze sa trčanjem?

 Nekako mi je uspevalo da uskladim službu i trčanje. Kad se nešto stvarno želi onda je sve moguće. Trčao sam i danju i noću zavisno od slobodnog vremena. Koliko puta sam nakon noćnog dežurstva (bez ijednog minuta spavanja) otišao direktno na takmičenje. Ali meni nije bilo ništa teško. Istrčao sam npr. maraton Radenci i sledećeg dana otišao u Šmarješke Toplice na takmičenje na 8 km i oba puta bio prvi u kategoriji. A konkurencija u Sloveniji nije bila nikada slaba.

Zašto je trčanje tako važno u tvom životu?

 Šta imam od trčanja? Pa zdravlje na prvom mestu! Počeo sam da trčim zbog moje suvišne težine, a sada imam normalnu kilažu. Ne pušim, ne pijem alkohol, ne pijem niti sokove, već samo vodu. Pazim kakvu hranu jedem, a mogu slobodno da kažem da se odlično razumem u kvalitet onoga što jedem. Osećam se zdrav i u kondiciji. Posebno pazim na trans-masti i homogenizovano mleko. S velikim zadovoljstvom sam trčao i z drugarima u Krupcu smo gledali medalje i pehare.

Da li si imao dodatne trkačke izazove, i kako si ih realizovao?

 Ja sam se toliko trudio na treninzima da uopšte nisam imao probleme na takmičenjima. Nije mi toliko bilo stalo do dobrog rezultata i na cilj sam se uvek prošetao odmoran. Posebno sam se trudio da se pravilno zagrevam pred svaki trening ili takmičenje. Zato nisam imao nikada probleme s kolenima ili s drugim zglobovima. Na sledećoj slici se vidi kako sam bio odmoran na cilju maratona u Firenci.

Kako si u toku trke savladavao krizne momente?

Prve probleme sam imao prošle godine kada sam trčao (godinu i po dana) u patikama za ˝X-noge˝, a da to nisam znao. Evo tek sada, nakon godinu dana trčanja u normalnim patikama, noge su prestale da me bole (tamo gde se Ahilova tetiva spaja za petu) i mogu normalno da trčim. Zato su mi i rezultati postali slabi. Sada, međutim, počinjem opet normalno da treniram i rezultati će se popraviti.

Da li imaš neke trke, koje nisi završio?

Prvu trku koju nisam završio bila je prošle godine na maratonu u Zagrebu, kada je noga počela da me boli na polovini pretrčane trke. Odustao sam, pre svega, da bi mogao da istrčim zatim Ljubljanski maraton.

Osim maratonskih i ultramaratonskih koliko imaš i drugih kraćih trka?

Pošto sve trke imam zapisane – za 21 godinu sam pretrčao 585 trke (od 1500 m do maratona). Najveći broj takmičenja (43) imao sam 2004. god.  Samo jednom sam trčao na 100 m i bio sam poslednji (15 s.), kao što se vidi na ovoj slici:

Opiši neke od svojih najvećih dostignuća u trčanju.

Sećam se maratona u Berlinu gde bi imao još mnogo bolje vreme, jer sam bio odlično pripremljen. Međutim, mog drugara s kojim smo uvek trčali maratone, na polovini trke je počelo da boli koleno i hteo je da odustane. Ja sam malo hodao s njim, savetovao ga i hrabrio tako da sam izgubio neko vreme i na kraju, kada sam ugledao Branderburšku kapiju ja sam sprintao misleći da je cilj kod njih, a  kad sam stigao do njih, video sam da treba da se trči još nekih 200-250 m, ali tada sam ˝izgubio dušu˝ i počeo da hodam.

Ostalo mi je u sećanju ˝Svetsko med. tekmičenje˝ na Balatonu u Mađarskoj. Prvi dan 5 km na stadionu. Stignem prvi, ali sudija Mađar, traži da trčim još jedan krug. Ja sam mu rekao u šali na srpskom ˝dosta je trčanja za danas˝, ali on zapeo još jedan krug! Tako sam bio sedmi. Vreme: 19 min i 4 sek. (bez dodatnog kruga).

Sledeći dan sam na 10 km opet stigao prvi iako sam trčao po nekoj dužoj stazi, ali kontrola je bila postavljena na bližoj i tako sam diskvalifikovan. Nemac (trkač) se svađao i nije hteo da primi medalju: ˝Non stop sam ga gledao u leđa u trci na 5km pa su mi dali zlatnu medalju, a sada sam ga, takođe, gledao u leđa i opet zlatna medalja. Neću da je uzmem!˝ Ja sam čuo galamu i prišao i kad sam shvatio o čemu se radi, sâm sam tražio da me diskvalifikuju. Žena od jednog trkača mi reče: ˝Vlado, ako i sad propustiš medalju ima da kažem tvojoj ženi da nisi trčao već jurio Mađarice!˝ Treći dan je bila trka na 21 km i ja i Nemac smo zajedno trčali, kad nas je na 10. km, stigao neki Francuz. Nemac mu pogleda startni broj i vidi kategorija ˝C˝, (a mi smo bili ˝D˝) i mahnu mi, kao, ˝Pusti ga, neka ide˝. Na kraju se ispostavilo da je i Francuz bio D kategorija i tako je on dobio zlatnu medalju. Nemac posle trke mi reče: ˝Kajne fer-plej!˝ (Nema fer-pleja).

Imaš li evidenciju koliko si pretrčao ukupno kilometara na treninzima i u samim trkama?

Što se tiče broja kilometara na treninzima – nisam ih zapisivao, a na takmičenjima imam upisan broj kilometara i rezultate.

Opiši  neke od svojih zanimljivih putovanja na značajnije trke.

Tih putovanja na trkama je toliko da skoro ne mogu da izdvojim neko posebno – zanimljiva su na Škotskoj, u Španiji, Parizu, po četiri puta u Berlinu, Rimu i Firenci itd.

Posebno bih izdvojio maraton u Briselu. Zadovoljni rezultatom nas petoro smo stigli na aerodrom i ja opazim da nemam novčanik i dokumente u njemu. Samo dve minute sam se vozio podzemnom žel. i nekom lopovu je bilo dovoljno da mi ga ukrade. Ne bi se to desilo da nisam uzeo novčanik da dam 1 evro jednom drugaru za kartu. Držao sam ruku u džepu i držao novčanik. Na vratima je stajao neki čovek veoma interesantno obučen i ja sam  razmišljao dok sam ga gledao, šta bi mogao da bude: duhovnik ili nešto drugo i mahinalno sam izvadio ruku iz džepa na 20 sek pre izlaska.

Vratim se u ambasadu gde sam čekao tri dana da dobijem privremene isprave, a za to vreme mi je umro otac, pa nisam bio na sahrani.

Približi nam trkački pokret u Sloveniji, da li imaju klub100 i navedi nekolicinu sa najviše maratona.

U Sloveniji postoje regionalna takmičenja (dužine 8-15 km) gde se pravi tabela i na kraju godine se gleda ukupan uspeh. Svi trkači u Sloveniji učestvuju u nekoj od tih liga. Trčanje u Sloveniji je veoma rašireno. Mislim da trećina ih trči, trećina se bavi biciklizmom i trećina ide u lokalna brda tako da za vikend veoma mali broj Slovenaca sedi kod kuće. Za vreme treninga je uobičajeno da sretnem stare tete iznad 80 godina starosti kako hodaju i trčkaraju s palicama po brdima.

Postoje posebno i ˝Gorska takmičenja˝ (planinske trke) koja su veoma kvalitetna. Na sledećoj slici se vide poslednji metri uspona na trci Dolsko blizu Ljubljane. Na svim takmičenjima sam trčao u atletskoj majici, nezavisno od vremenskih prilika.

Nije mi poznato za klub 100 maratona  Slovenije  

Kakav je bio tvoj trenažni ciklus uoči važnih trka, i uopšteno, koliko si trenirao nedeljno, tj. mesečno, i u kojoj godini si imao najveću kilometražu?

Ja sam nedeljno trčao jedno dugo trčanje za vikend (obavezno oko 40km) sporije od takmičarskog tempa. Jedan intervalni trening (utorkom) na stadionu: 10 × 1 km ili 10× 1 milju (4 kruga na stadionu), brže od takmičarskog tempa i jedan trenig u takmičarskom tempu do 8 km. U ostalim danima su mi bila regeneracijska trčanja: poned. 30 min laganog trčanja (6min/km), sreda oko 15km, (5min/km), četvrtak oko 8-10 km u obližnjim šumama (5min-/km), subota 10-40 puta po sto metara/u17sek uzbrdo. A trenirao sam svaki dan!

Drugim rečima, nedeljno: 1 trening za izdržljivost, 1 trening za brzinu i 1 trening za povećanje kubikaže srca. Ostala trčanja su bila za regeneraciju organizma.

I što je najvažnije: i najlošije vreme nije bila prepreka da obavim trening – svejedno da li je lila kiša ili duvala bura ili padao sneg – trening je morao da se obavi. Bio sam veoma disciplinovan.

Mnogi trkači sabiraju kilometre – danas 5, sutra deset itd. Međutim, računa se samo ono što se istrči u jednom komadu!

Na grubo rečeno: oko 90-100 km nedeljno.

Da li si imao neki svoj posebni režim ishrane, da li si koristio dodatnu farmakološku mineralizaciju i vitaminizaciju?

Što se tiče ishrane – tu sam veoma disciplinovan. Opažam da se malo sportista hrani pravilno. Verovatno iz neznanja. Posmatram npr. u hotelima šta sportisti doručkuju na sat-dva pred taskmičenje. Pa oni pojedu hranu koja se zadržava u stomaku 14-18 sati. Šta će im to – samo im smeta, a nikakva korist za rezultat na trci.

Što se tiče vitamina i minerala – veoma ih poštujem i preporučujem svima koji se bave sportom, pa i nesportistima. Ali, treba da se zna kada se uzimaju. Na maratonu se npr. organizam zakiseli u toku trčanja, a svi sportski dodaci sadrže C-vitamin koji još više zakiseli izmučeno telo.

Šta onda, uzimati? Ja lično uzimam samo šećer u kockama i pijem vodu dok trčim maraton. Na viđenijim maratonima ima i ˝Aqua sali˝ (slana voda) koju popijem po malo, pogotovu ako je vrućina. Posle jutarnje kafe, obavezno popijem i kafu na dva sata pred maraton. Na kraćim trkama popijem neko energetsko piće umesto kafe, a na maratonu ne pijem energetska pića, jer me ona suviše dehidriraju, posebno ako je vrućina. Nikakvo voće ne uzimam u toku maratona, jer se varenje hrane u stomaku zaustavi. I to je sve. Za doručak (na tri sata pred maraton): dve banane, beo hleb i mleko ili čaj, neki slatkiš. (pred maraton mora da bude beo hleb).

Drugo je u danima izvan takmičenja. Tada uzimam i vitamine i minerale. Moja žena peče hleb od celog zrna i takav hleb jedem svaki dan. Jedem svaki dan meso i to bilo kakvo, a najviše svinjsko (oko 100 grama mesa dnevno). Naše telo je izgrađeno od belančevina. Belančevine su neophodne i za izgradnju hormona, encima i neurotransmitora. Zašto je Đoković počeo da pravi tolike greške? Zato što nema esencijalne aminokiseline i nedostaju mu baš ti transmitori koji daju preciznost u radu nervnog sistema.

Uostalom, maratonac može da jede svašta – sve će to da sagori ako trči svaki dan.

Kakva su još tvoja interesovanja ili hobiji u svakodnevnom životu?

Kako živim svakodnevni život? Najbolje ga je opisala moja žena kada mi je jednom rekla: ˝Ti samo čitaš, pišeš i trčiš!˝ ˝Pa, valjda, radim i neke druge stvari.˝ -odgovorio sam.

Sećam se jednog takmičenja u Pivki: trčalo se jedan krug (10,5 km) i 2 kruga  (21km). Ja sam trčao dva kruga i uveče sa ženom sam uradio ˝domaći zadatak˝, ali dva puta. Žena me je samo pitala: ˝Šta bi bilo da si trčao tri kruga?˝

 Imam i druge hobije. Pored numizmatike (sakupljam sve što je bilo u novčanom prometu na teritoriji bivše SFRJ). Imam i ogromno literature – preko hiljadu knjiga samo o numizmatici. Trenutno sam zainteresovan da napišem knjigu o bonovima (benzinski, studentski itd), pošto takva knjiga ne postoji. Sakupljam i krunske zatvarače od flaša. Imam ih na hiljade. Sakupljam i mnoge druge stvari. Sakupio sam npr. 11.000 anegdota. Trudim se da pronalazim zadovoljstvo u malim stvarima. Nisam materijalista i živim relativno skroman život. Auto mi služi za prevoz i ni za šta drugo. U poslednje vreme napravim više kilometara trčeći, nego s autom.

Kakav je tvoj savet mladim trkačima-početnicima?

Savetujem mladim trkačima da se interesuju i upoznaju pravilnu ishranu, da ne misle na pušenje i alkohol i da trče i to dugačka trčanja. Kada bih se ja pitao, uveo bi u vrtićima trke na 600 metara, a u osnovnoj školi obavezno 10-15 km. Aerobna duga trčanja daju zdravlje.

Svetska zdr. organizacija je (2011.) stavila fizičku sportsku aktivnost na prvo mesto kao faktor borbe protiv bolesti srca i krvnih sudova. Do tada je ishrana bila na prvom mestu.

Imao bih još mnogo toga da ispričam, npr.  o zdravoj sportskoj ishrani, koristima koju pruža trčanje, i o tome, kako sam doživeo mnoge lepe trenutke i upoznao mnoge ljude na trkama po celoj Evropi, ali da ne bi bio preopširan, za sada neka to bude dovoljno…

Boroja Drago, april 2018.

 

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Uncategorized. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s