Kilometri sreće u Švedskoj, Samanta Gilice

Pre šest meseci preselila sam se u Švedsku. Najveće iznenađenje i oduševljenje priredili su mi neumorni Šveđani svojim odnosom prema zdravom i aktivnom načinu života.

SVI su fizički aktivni, jedu kvalitetnu hranu, vode računa o sebi i – vole sebe! Bio je to početak kraja svim mojim izgovorima da preskačem treninge i jedem smeće od hrane. Probudila bih se ujutru i pogledala kroz prozor, ulica bi bila puna ljudi koji šetaju, trče, izvode ljubimce, voze rolere… Uzrast? Od 2 do 92! Ali bukvalno.

U Švedsku sam preselila i 15-ak kilograma viška kojima se nije dalo da se oproste od mene zbog raznih izgovora. Nekako, u Srbiji nisam imala na koga da se ugledam kada je u pitanju odnos prema svom telu. Ali zaista. A sada je došlo vreme. Hej då, kilogrami. Brzo su nekako nestali. Verovatno sa svim mojim strahovima, brigama, sumnjama… Povuče te nekako okolina, uklopiš se. Postidiš se kad vidiš da žena od 65 godina trči brže i duže od tebe. Da izgleda triput bolje nego ti. I tako ti svakodnevno vežbanje postane rutina… kao pranje zuba, tuširanje… i trening je deo S V A K O D N E V N I C E (kada sam o tome pisala na svojim društvenim mrežama, ljudi iz Srbije su opet reagovali sa „ali…“ , i dalje se skrivajući iza opravdanja i izgovora. Razumela sam ih. Bila sam tu. Godinama).

(na slici: Trka Deda-Mrazeva od 18 km. Ne moram vam pričati da smo trčali žešćim tempom i da je bilo skoro 300 ljudi! Jedina osoba koja se zadihala – bila sam ja.)

Tako sam gotovo celu zimu provela napolju. Onih 15 kilograma viška prosto je sletelo sa mene, a ja sam udahnula jedan posve novi život. Moram napomenuti da nisam mnogo trčala tokom zime, već sam se zaljubila u brzi hod, koji me je prosto preporodio. Trčkarala bih možda dvaput do triput nedeljno po par kilometara, ali 2 sata brzog hoda bilo je ono što je zaista prijalo mojoj duši. Međutim, kako se sneg otopio, počela sam da uživam i u dužim trčkaranjima, koja su mi postala sve lakša i – sve brža! Po prvi put u životu sam uspela da istrčim kilometar ispod 5 minuta. Za par dana, celih 5 kilometara pejsom 5 minuta… I tako mi je postalo jasno da je SADA najbolje vreme za neki novi maraton i novi lični rekord, koji sam postigla pre 3 godine, a od kog sam bila poprilično daleko (svoj poslednji maraton u Vranju, u junu prošle godine, trčala sam celih 5h 25 min!).

Moje pripreme za maraton nemaju veze sa trčanjem. One su više mentalne prirode, priprema glave. Danima pred trku zamišljam slike koje želim da doživim, zamišljam prolazak kroz cilj, vreme na displeju, kako će moje telo sa lakoćom podneti novih 42 km… Zapravo, bodrim i motivišem sebe i punim se samo pozitivnom energijom, pozitivnim mislima. Znam, kada je glava spremna, telo je prati. I tako sam i ovoga puta dva dana pred trku zapisala na veliki papir da ću biti na postolju, da ću istrčati lični rekord i osvojiti New Balance patike. 🙂

Osvanuo je i taj 7.april. Dan mi je počeo zdravom hranom, nadahnjujućim video snimcima i pesmama koje imaju u sebi motive pobede („Hall of fame“, „Svijet voli pobednike“, „Jača nego ikad“ itd). Bila sam spremna. Prespremna. Osetila sam to. Verovala sam u sebe kao nikada.

Na moje veliko iznenađenje, ulaskom u žensku svlačionicu imala sam i šta da vidim. Skoro sve žene su sedele i meditirale! Ono o čemu sam pisala u svojoj knjizi „Kilometri sreće“ i što sam smatrala donekle svojim otkrićem, Šveđanke su primenjivale kao obaveznu pripremu pred trku! Sela sam između njih i priključila se disanju, meditaciji i vizualizaciji. Bila sam ubedljivo najmlađa. Sve žene su imale, po mom mišljenju, između 45 i 65 godina.

Trka je bila odlično organizovana. Odlično! Iako manjeg obima, sa manjim brojem trkača, kapa dole za organizaciju. O samoj trci neću puno pričati, osim činjenice da sam imala osećaj da letim. Prvih 21 km istrčala sam za 1h 50 min., imala sam snage kao nikada, i bilo mi je jasno da sam na korak od novog ličnog rekorda. Uslovi za trku bili su idealni, osim snažnog vetra koji nas je šibao sa svih strana. Ali, moja volja bila je jača od njega. Ah, da. Sve one žene, od 45 do 65 godina bile su daleko ispred mene. U kakvoj su samo formi te maratonke… Posle 42 km, poslednjih 195m trke i cilj bio je na stadionu.

Trčala sam koliko su me noge nosile. Ne znam kako je to izgledalo sa strane, ali imala sam osećaj da sam poslednjih 500m trčala sprintom. 3:58:18! To je to! Konačno ispod 4 sata, i verovatno nagrada za zimu provedenu na minusu, i ceo koncept mentalne pripreme koju primenjujem i propagiram. Bratov zagrljaj u cilju, vrisak i suze radosnice. I samo sekund tuge, zbog jednog zagrljaja koji je nedostajao… Ali nije bilo mesta tada tome. To je bio moj dan. Moj dan pobede. Ono sa papira se obestinilo. Jedina razlika je što nisam dobila patike nego ranac. 😉 Ali dobila sam mnogo više od očekivanog: sreću, novu dozu samopouzdanja, mira, uzbuđenja… I potvrdu da sam na pravom putu. Jer, kao što rekoh, maraton nema veze sa trčanjem. Maraton je život u malom, koji nas čini velikim ljudima.

Ovo je bio moj 36-ti maraton. Kilometrima sreće, do 100-tog, ako Bog da.

Samanta Gilice, april 2018.

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Uncategorized. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s