Saša Gacik, padobranac, novi rekorder Srbije u trčanju na 24h

1-     Odakle si, ukratko biografija iz mladalačkih dana, kakve škole si pohađao i gde?

Rodjen sam u Nišu, daleke 1971. godine, mada poreklo vučem iz Surčina gde moji žive poslednja dva veka. Neki moj daleki čukundeda je tu stigao sa tromeđe današnje Češke, Poljske i Slovačke pa odatle i moje, za Srbiju pomalo čudno, prezime Gacik.

Padobranac-heroj

Naučio sam slova iz stripova, pa sam čitao i pisao već sa nepunih pet godina. Sve me je interesovalo, pa sam knjige gutao. Kao pravi štreber, osnovnu školu sam završio sa svim peticama i nakon nje upisao matematičku gimnaziju gde sam stekao zvanje programera i nakon toga upisao elektronski fakultet u Nišu.

U medjuvremenu, s obzirom da sam živeo blizu niškog vojnog aerodroma, svakodnevno sam pogled upirao u avione i padobranske kupole na nebu. Malo je reći da sam bio zainteresovan da i to isprobam, pa sam već kao sedamnaestogodišnjak skočio svoje prve skokove i stekao zvanje padobranca.

Slavna 63, padobranska brigada

Potpuno logičan sled mojih interesovanja i željeni životni put prekinula je surova realnost, jer sam regrutovan u 63. padobransku brigadu, baš u vreme kada su počeli sukobi devedesetih. Do svoje 22. godine, već sam tri godine proveo u uniformi. Nekako me je stalno zahvatao svaki sukob, vežba, akcija, izvlačenje, povlačenje, obezbedjenje, izvidjanje, pa sam se borio i na Košarama tokom NATO agresije 1999. godine. Za iskazanu hrabrost u borbenim dejstvima tom prilikom, moja jedinica je dobila Orden narodnog heroja.

Fakultet nisam završio, a da ga počinjem ponovo sa trideset godina, nakon svega nije imalo smisla. Srećom, oženio sam se dobro i na vreme, pa sam u srećnom braku već 22 godine, koliko će uskoro napuniti i naš sin Aleksandar, student informatike, nosilac plavog pojasa u brazilskoj džiu-džici i takodje maratonac.

2-     Da li si pre trčanja imao još neka angažovanja u drugim sportovima?

Vice-šampion Srbije, Palić 2017.

U osnovnoj školi sam pobedio u trci na 400m na školskom takmičenju, nakon toga sam par puta otišao na treninge tadašnjeg “AK Železničar” i toliko. Da li je problem bio letnji raspust, nedostatak novca za neke bolje patike ili slično, nije više ni bitno, ali sećam se da sam još tada sanjao da nastupim za reprezentaciju na Olimpijskim igrama za koje smo se svi nadali da će se održati u Beogradu 1992. godine. Kao što znamo, surova realnost je srušila i te snove.

Nekoliko godina sam kao republički fudbalski sudija uspešno delio pravdu na utakmicama niške fudbalske zone, ali zbog godina (ili kvaliteta) nisam mogao da napredujem pa sam prepustio pištaljku mladjima.

3-     Koji su tvoji omiljeni sportovi koje rado gledaš na TV?

Atletika mi je omiljeni sport i pratim je kad god mogu. Pored toga, pratim i sve sportove gde nastupaju naši reprezentativci, najviše onda kada se zbog uspeha i sportske slave, bore do poslednje kapi krvi. Ljude koji daju sve od sebe i u svim prilikama, cenim najviše, pa i u sportu.

4-     Kako se to desilo da počneš da trčiš, šta  te je podstaklo na to, sa posebnim osvrtom na prvi maraton i prvi ultra?

    Nakon fudbala koji sam sudio, par godina sam bio van sporta i za to vreme sam dodao nekih 15 kilograma. To je počelo da mi smeta, pa sam jednog letnjeg dana 2009. godine tek tako odlučio da izadjem na obližnji Spomen park Bubanj i pokušam da istrčim bilo šta. Iako je to bila kombinacija trčanja i hodanja u dužini od jedva 2km, bio sam veoma ponosan jer sam razbio neku životnu kolotečinu u koju sam tada upao. Taj trening računam u svoju prvu pobedu, najznačajniju – nad samim sobom.

Vranje maraton 2017

Razgovarajući na tu temu sa prijateljima kasnije, brzo je pao dogovor da se nas nekoliko spremi što bolje može i da zajedno istrčimo beogradski polumaraton 2010. godine. Tako je i bilo i iako sam na treningu do tada maksimalno uspeo da pretrčim (sa hodanjem) 8km, završio sam svoj prvi polumaraton za nešto malo više od 2 sata. Taj rezultat mi je otvorio nova vrata u glavi, pa su se dužine na treninzima nakon toga povećale. Mislio sam “Kada sam već uspeo da istrčim 21km, glupo je da sada kukam zbog 10 ili 15km na treninzima”. Do juna sam već iza sebe imao 3 polumaratona i nestrpljivo sam čekao da istrčim svoj prvi maraton. Izbor je pao na tada novu trku, 1. novosadski noćni maraton koja se trčala početkom jula. Iako sam pre toga najduže pretrčao samo 21km, sa puno optimizma sam došao na trku i bio siguran da ću je savladati. Na startu nas je sačekala provala oblaka, munje i gromovi, pa smo krenuli potpuno mokri. Kad je oluja stala, dunavski komarci su nas napali žestoko, pa je borba sa njima tekla rame uz rame uz onom sa kilometrima. Mučio sam se, bilo je tu puno hodanja, ali mi je snagu davao ratni drug koji je u dva ujutru na kiši stajao pored staze i navijao za mene ne mareći za vremenske neprilike. Prvi maraton sam završio za 4h 50m i u 39. godini najednom postao maratonac.

U cilju pariskog maratona

Te godine, istrčao sam 3 polumaratona i 3 maratona, sledeće dodao još 6 maratona, pa naredne još 11… Cilj mi je bio da udjem u elitni srpski “Klub 100 maratona”, medju velikane koji su se bližili ili uveliko prešli tu magičnu brojku, kao merilo izdržljivosti i posvećenosti. 2013. godine pored istrčanih 10 maratona, odlučio sam da je došlo vreme da završim i svoj prvi ultramaraton, a izbor je pao na “Maraton maratona” i trku na 6h koja se održavala na Adi.

Kao i sa svim prethodnim manjim i većim “pobedama” nad samim sobom i ovog puta je bilo potrebno najpre da odlučim da uradim nešto, a nakon toga i da uverim sebe da to mogu i da ću sigurno uspeti. Taj recept me već godinama uspešno služi, a čarobna mantra od četiri reči: “Odluka, motivacija, disciplina i uspeh” uvek me je dovodila do cilja. Tako je bilo i na mom prvom ultramaratonu gde sam bez problema istrčao za mene tada izvanrednih 55,3km za 6h.

Nije važan rezultat ako rezultat nije cilj, važno je uspeti u onom što si namerio, makar to bilo i samo završiti trku.

5-     Kako si uspevao da uklopiš svoje svakodnevne obaveze sa trčanjem?

Dok sam trčao rekreativno, generalno uvek je bilo lako uklopiti slobodno vreme sa trčanjem. 150-200km mesečno je manje od 3% našeg ukupnog vremena, a to je više nego dovoljno za rezultate kojima ćemo na rekreativnom nivou biti izuzetno zadovoljni. Zdrav duh u zdravom telu je naš najvažniji cilj, a sve preko toga je čista premija. Kada vidim ljude u sedamdesetim ili osamdesetim kako i dalje sa radošću trče, ne mogu da se ne radujem jer sam izabrao sport koji toliko toga daje čoveku.

Maratonac – „maniac“

Danas, kada radim i trčim mnogo više nego ranije, potrebno mi je puno dobre organizacije slobodnog vremena, pa često nemam vremena za sve ono što me zanima u životu. Ponekad, kada nakon 9 sati na poslu i 7 sati treninga dodjem kući, imam vremena samo da se istuširam, jedem i odem na spavanje. Ipak, te situacije nisu tako česte. Iako porodica i prijatelji trpe zbog toga, izuzetno sam srećan što imam svu njihovu podršku i na tome sam im neizmerno i stalno zahvalan.

 

6-     Kako si uspevao da finansijski pokriješ sve te troškove vezane za odlaske na brojna takmičenja?

Radim u IT sektoru i to je sigurno jedan od razloga što sam uspeo da za 8 godina dodjem do cifre od preko 100 trka. Da nije toga, verovatno bih imao puno manje zvaničnih nastupa, ali bih s druge strane možda mnogo više trenirao pa bi dobri rezultati možda stigli i mnogo ranije. Da sam na početku znao ono što sada znam, sigurno bih odabrao manje trka, ali s druge strane srećan sam jer sam puno putovao, na trkama upoznao puno ljudi i stekao nekoliko iskrenih prijatelja.

7-     Zašto je trčanje bilo tako važno u tvom životu?

Trčanje me je ponovo vratilo u mladost, donelo mi je dobro zdravlje i radost, ponovo uvelo meni neophodnu disciplinu. Pored toga, trčanje je dalo novu dimenziju mom životu, donelo nove prijatelje, pa je celo polje delovanja koje je ranije bilo zapostavljeno, počelo da se popunjava lepim i pozitivnim aktivnostima. Život pun radosti, motiva, izazova, discipline i svrhe, kakva god ona bila, najvažnija je stvar kojoj bi svi trebalo da težimo.

8-     Da li si imao dodatne trkačke izazove, i kako si ih realizovao?

Detalj sa maratonske trke u rudniku Merkers

Trčim sve što se može trčati – kratke trke, polumaratone, maratone, drumske i planinske ultre. Meni su sve to potpuno drugačije discipline kojima se razbija povremena monotonija i aktivira organizam na bitno drugačiji način. Planinski ultramaratoni su ubedljivo najlepši ali i najteži, pa treba naći pravu meru da bi telo ostalo u dobroj formi i izbeglo povrede. Istovremeno, generalno ultramaratoni zahtevaju posebnu vrstu pripreme, pa ako u celoj organizaciji dodje do i najmanjeg propusta, rezultat će na kraju biti bitno drugačiji od očekivanog. Upravo u tome i leže moji najteži izazovi, predvideti sve moguće situacije i biti spreman za njih u svakom trenutku. Uz dobru disciplinu i organizaciju rizik od neuspeha se sigurno može svesti na najmanju meru, ali svakako uvek postoji.

9-     Kako si u toku trke savladavao krizne momente?

    Zavisno od trke, različiti su i momenti koje možemo nazvati kriznima. Kod planinskih ultramaratona nemoguće je trčati brzo sve vreme, pa je fokus na opremi i okrepi da bi se izbegle situacije u kojima si satima gladan, žedan, ne vidiš noću kuda ideš, smrzavaš se ili lutaš u magli. U takvim situacijama, bilo mi je bitno sačuvati pribranost, odagnati strah i kretati se stalno napred i uvek ka cilju.

Jahorina ultra 2017

Kod kružnih drumskih ultramaratona situacija je potpuno drugačija, jer je okrepa (uglavnom) dostupna, puno je ljudi u blizini pa nema bojazni da li će sve biti u redu. Sa druge strane, trčanje na tim trkama je puno brže, mentalni i fizički usponi i padovi se smenjuju kao na toboganu i bitno je samo disciplinovano se držati plana napravljenog pre trke. Naravno, najvažnija je procena realnih mogućnosti na osnovu treninga u prethodnom periodu, ali i lično iskustvo sa sličnih trka. O mentalnoj snazi i disciplini nije potrebno ni govoriti, jer bez čvrste rešenosti uspeh će sigurno izostati.
Ultramaratoni, kakvi god bili, zahtevaju potpunu posvećenost i puno stručnog znanja, koje se na žalost kod nas po knjigama, blogovima i časopisima ne može pronaći. Nadam se da će generacija dobrih ultramaratonaca koju trenutno imamo, nekako u budućnosti pronaći način da svoje znanje i iskustvo prenese mladjim naraštajima.

10- Da li imaš neke trke, koje nisi završio?

Pored 88 koje sam istrčao, nisam završio samo jedan maraton, onaj održan u Koceljevi 2012. godine o čemu se detaljnije možete informisati ovde . Nisam tada pravilno procenio koliko sam prethodnih dana bio bolestan, a previše motivacije i samopouzdanja dovelo je do toga da već nakon 14. km trke odustanem. Ipak, verujem da je to bilo neophodno iskustvo koje nikada neću zaboraviti i da sam u sličnim situacijama mnoge trke završio upravo zahvaljujući školi koju sam tada platio, izmedju ostalog i ultramaraton koji sam trčao na Svetskom Prvenstvu u Belfastu 2017. Godine, gde sam takodje trčao bolestan.

 

11- Osim maratonskih i ultramaratonskih da li imaš. manje –više, i koliko drugih kraćih trka?

    Pored 70 maratona i 18 ultri, istrčao sam i jedan kraći planinski trail od 30km, 15 polumaratona i 2 kratke trke. Kao što sam ranije spomenuo, to su potpuno drugačije discipline, namenjene mladjim i puno bržim trkačima, pa je teško motivisati se za neki rezulatat osim možda za popravljanje ličnog rekorda. Ipak, verujem da ću se sa godinama sve više odlučivati za kraće distance i trčati više rekreativno i zbog puke radosti trčanja.

12- Opiši neke od svojih najvećih dostignuća u trčanju?

Nastup za reprezentaciju u Belfastu

Na mapu srpskog ultramaratona upisao me je uspeh na državnom Prvenstvu na Paliću 2017. godine, gde sam sa 223,48km osvojio drugo mesto i stigao do norme za Svetsko i Evropsko Prvenstvo u ultramaratonu na 24h.
Iste godine, trijumfovao sam na S24H ultramaratonu u Temišvaru sa novim ličnim rekordom 224,34km ispred pobednika Ultrabalatona iz 2016. godine.

Najveći uspeh mi je ovogodišnja pobeda koju sam ostvario na prestižnom Ultra Festivalu u Atini, gde sam trijumfovao u konkurenciji 60 trkača sa novim državnim rekordom od 232km za 24h. Drago mi je i što je jedan od mojih trkačkih idola, makedonac Trajče Mihov, na toj trci ostvario svoj najbolji rezultat i takodje oborio državni rekord svoje zemlje.

13- Imaš li evidenciju koliko si pretrčao ukupno kilometara na treninzima i u samim trkama?

    S obzirom da veliku pažnju posvećujem statistici u svim mogućim oblicima, izračunao sam da sam od početka bavljenja trčanjem pretrčao negde oko 20000 km, što je tek pola puta oko Zemljine kugle. Drugu polovinu puta, nadam se da ću uz malo sreće i dobro zdravlje istrčati do svog 60. rodjendana.

14- Opiši  neke od svojih zanimljivih putovanja na značajnije trke.

Sa ekipom nakon trijumfa u Atini

    Trčao sam do sada u 15 različitih zemalja, pa je interesantnih dogadjaja ovih godina bilo na pretek. Ipak, izdvojio bih poslednje putovanje na ultramaratonski festival u Atini. Naime, s obzirom da samo očekivali obaranje državnog rekorda, morali smo na put avionom da bi na vreme stigli nazad u Beograd na doping kontrolu koja je morala biti obavljena u roku od 24h.
Trka se završila u 14h, a avion je poletao iz Atine za Sofiju već u 17h, pa nije bilo vremena za čekanje na ceremoniju dodele medalja i pehara, već su nas organizatori dočekali odmah na cilju sa peharima i medaljama i već 15 minuta nakon završetka trke, bili smo na putu ka aerodromu. Uspavao sam se u trenutku kad sam se smestio u sedište aviona i probudio prilikom sletanja u Sofiju. Tih par sati odmora dalo mi je snage da nakon toga vozim do Niša i sutradan do Beograda, gde sam na vreme stigao na doping kontrolu.
Da državni rekord nije planiran i da ga nismo očekivali, da smo na put krenuli kolima, nikada ne bi smo stigli na vreme iz Atine u Beograd i sve bi bilo uzalud. Zbog toga još jednom napominjem da se ultrama nikada ne treba pristupati površno, već krajnje ozbiljno i organizovano. Najpre, prava je sreća doći zdrav i nepovredjen na start, nakon svega uspešno završiti trku i eventualno napraviti neki dobar rezultat, jer se možda nova prilika za to možda jednostavno više nikada neće ukazati. Kao i u životu, previše je toga u igri što bi moglo poći po zlu da bi se tek tako prepustilo pukoj sreći.

15- Kakav je bio tvoj trenažni ciklus uoči važnih trka, i uopšteno, manje-više, koliko si trenirao nedeljno, tj. mesečno, i u kojoj godini si imao najveću kilometražu?

    Najviše sam trenirao u 2017. godini, kada sam imao i najviše uspeha. Tada sam ukupno na trkama i treninzima pretrčao 5500 km, što je prosek od nekih 15km dnevno. Naravno, bilo je uvek dana kada sam odmarao, uglavnom ponedeljkom nakon vikend dužina, a za novi državni rekord trenirao sam deset nedelja sa ukupno pretrčanih oko 1500km. Program priprema sam samostalno sastavljao na osnovu prethodnog iskustva i tako ću raditi sa manjim izmenama i u narednom periodu.

16- Da li si imao neki svoj posebni režim ishrane, da li si koristio dodatnu farmakološku mineralizaciju i vitaminizaciju?

    Tokom pripremnog perioda uglavnom vodim računa o ishrani, što je obavezno i kao vid prevencije povreda, s obzirom na toliko intenzivne treninge. Cilj za obaranje državnog rekorda mi je bio da skinem još 5kg u odnosu na ono koliko sam imao par meseci ranije na ultri u Temišvaru. Istovremeno, trebalo je sačuvati sve mišiće i eventualno ih još nadograditi. Taj sam cilj ispunio i na startu trke u Atini sam se pojavio sa samo 67kg, što je čak 20kg manje u odnosu na ono koliko sam imao u trenutku kada sam krenuo da se bavim trčanjem. Sva iskustva vezana za ceo proces, kao i sve što sam u medjuvremenu naučio o fiziologiji ultramaratonaca, nadam se da ću u jednom trenutku uspeti da pretočim u udžbenik koji će doneti puno uspeha našim budućim ultrašima.

17- Kakva su još tvoja interesovanja ili hobiji u svakodnevnom životu?

    Na žalost, zbog trkačkih treninga i prirode posla zbog kog sam primoran da stalno učim i ovladavam novim stvarima, nemam puno vremena za druge aktivnosti. Ranije sam bio puno angažovaniji u Udruženju veterana 63. padobranske brigade, čiji sam jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik. Ta pozicija zahteva angažovanje celog čoveka i traži skoro svo slobodno vreme koga na žalost nemam, pa sam sada samo povremeno aktivan, ali sa puno elana kada god je to potrebno. Pored toga, voleo bih da imam mogućnosti da se aktivnije posvetim čitanju i pisanju i siguran sam da će to biti jedna od mojih glavnih preokupacija u narednim godinama. Takodje, obožavam video igre pa jedva čekam da virtuelna realnost ovlada i ovim segmentom zabave što će nam doneti neverovatna iskustva i avanture koje nikada ne bi smo ni pomislili da ćemo ih doživeti.

18- Kakav je tvoj savet mladim trkačima-početnicima, koji se uglavnom rukovode onim što čitaju na društvenim mrežama?

Žao mi je što trenutno nema adekvatnog načina da naši trkači početnici dodju do proverenih saznanja sem da ih potraže na Internetu na nekom od stranih jezika. Naši sajtovi i fejsbuk grupe su već godinama fokusirani samo na promociju trka, trkačkih klubova i pripreme za recimo polumaratone. Bez adekvatnog shvatanja celog procesa nema ni napretka u bilo kojoj od trkačkih disciplina, što može potvrditi i veliki broj atletskih stručnjaka na našim prostorima. Ultramaraton je mlada disciplina, u kojoj veliki broj mladih atletičara može doseći zvezdane visine. Potrebno je samo da im neko na vreme ukaže na to, da ih ohrabri da odaberu tu disciplinu i prigrle je svim srcem. Na žalost, iako ih pozamašan broj svetski uspešnih ultramaratonaca svakodnevno demantuje, veliki broj naših stručnjaka i dalje veruje da je čak i jedan maraton godišnje previše za ljudski organizam, pa tako i savetuju svoje pulene. Dok najbolji svetski trkači bez problema trče maraton i više svakog dana, naši trkači razmišljaju da li da istrče jedan godišnje. Sve dok je tako, bez konkurencije i kvalitetnih trka, neće biti ni pravih rezultata na ovim prostorima.

Pacemaker bg maraton 2016

Na osnovu sopstvenog iskustva, iskreno žalim što se nisam ranije odlučio na ovaj korak i siguran sam da bi i moji današnji rezultati u tom slučaju bili na mnogo višem nivou.

Ne čekajte, ne slušajte druge, već pratite svoje srce. Ono će vas odvesti tamo gde nikada ranije niste bili, do zvezdanih visina koje niste ni slutili. Ne znate koliko ste jaki dok se ne napregnete do krajnih granica, a i tada ćete uvideti da su granice samo u vašim glavama. Uz pravi motiv, čvrstu volju i strogu disciplinu, uspećete da dostignete visoke ciljeve u životu!

Drago Boroja, mart 2018

 

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Uncategorized. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s