Miloš Kostić, čelični čovek

Pre tri-četiri godine, na portalu trcanje.rs, pročitao sam sjajan članak (vidi ovde), o našem zemljaku Milošu Kostić, i od tada sam prosto zadivljen njegovim uspesima u maratonu i ajronmenu.

Kasnije kad sam zapazio, da ima uslove da bude i član našeg kluba 100 maratona, uz pomoć Veroljuba Zmijanca, stupio sam u kontakt sa Milošem, i na moju molbu da mi dostavi listu svojih trka, dobio sam ovakav odgovor:

Трчао сам у много маратона почевши од 1980-тих, али сам негде око 150-200 престао да водим о томе рачуна. Постало је тривијално. Памтим оне који су ми најдражи.

Prvo što sam pomislio, bilo je: – O ne! Neće valjda biti kao i sa Đurom Dobrijevićem,  našim zemljakom iz Nemačke, ultramaratoncem i maratoncem, koga već dve godine bezuspešno moljakam da mi dostavi listu, čovek jednostavno nije zapisivao svoje trke.. Ali za par dana od Miloša stigla je ohrabrujuća vest:   

Моји подаци из раних година су закопани ко зна где а последњих десет година сам потпун0 занемарио вођење евиденције. Ипак, последњих неколико дана, мало по мало, прикупљам резултате у погодном формату за тебе. Сајт athlinks.com је велика помоћ.  Надам се да ћу то завршити за неколико дана. Послаћу ти као excel таблицу. Добро је што си ме потстрекнуо да то урадим јер ме већ подуго мучи што сам занемарио то записивање.

Zaista, posle par dana Miloš je poslao obećanu listu trka , i ona se već može pogledati na stranici “Članovi kluba”, tj na ovom linku.

Два аса, Милош и Денис Кимото, 02:02:57, светски рекорд, Берлин 2014

I da ne dužim dalje, Miloš je ljubazno izašao u susret i narednoj molbi, i pre  par dana napisao nešto o sebi, svojoj karijeri, svojoj specifičnoj filozofiji i pristupu amaterskom trčanju, i verujem da će svako naći nešto poučno za sebe.

I još nešto. U narednom periodu u planu je da nastavimo ciklus  predstavljanja svih članva Kluba 100. Uskoro ćemo upoznati i  Sašu Gacika, koji je nedavno u Atini, postavio novi državni rekord u trčanju na 24 časa sa 232 km.

 

 

Милош Костић, наш-Канађанин, баш-челични човек, светски рекордер у ајронмену у кат. М65-69, осам пута светски првак у ајронмену…

Рођен сам 18. априла у Горњем Милановцу у бежанији од бомбардовања из Београда. Матурирао сам у Петој београдској у сенци будућих звезда као Радивоја Кораћа и Мирослава Шекуларца. То је осигурало да ме онако неспособног на кошаркашком и рукометашком терену познати професор фискултуре Дуле

У свом Београду, 2016

Стефановић потпуно игнорише. Од  детињства ми је лежало трчање али та гимназија са својом традицијом узгајања тимских спортиста и недостатком спортског терена, осим фискултурне сале и школског дворишта, није ми пружила прилику да тај свој нагон испољим. Тек у касним годинама живота открио сам своју скромну способност за бициклизам и пливање јер у детињству и младости није било ни говора да се такве скупе забаве озбиљно пригрле. 

Искуства из младости су обликовала мој интерест за спорт. Као навијач никад се нисам загрејао за фудбал или хокеј као моји другови али зато ми је омиљена забава сада да посматрам трчање, нарочито на средње и дуге стазе. За оне који нису маратонци, чари гледања професионалног маратона на ТВ од минута до минута где се такорећи ништа не дешава за читава два сата је загонетка. 

Могућност да ми трчање постане озбиљан хоби није ми падала на памет кроз године младости у Београду. Ипак, ту и тамо су ми усађене клице које ће се развити тек по доласку Ванкувер. Например, изванредно осећање слободе на импровизованој дечјој крос-контри трци 1949. у Хајд парку. Или када сам 1952. на летовању са школом у Приликама пратио вести о подвизима Емила Затопека на Олимпијади у Хелсинкију (златне медаље у 5.000 м, 10.000 м и маратону). Па када је 1968. на Топчидерској звезди поред мене протрчао Фрањо Михалић у тренингу. 

„Челичење“ у свом Риџајну

У раним тридесетим годинама нашао сам се на кампусу Универзитета Британске Колумбије у Ванкуверу. Трчање као свакодневна рекреација је тада било тек у завоју. Аматерске уличне трке су биле реткост а патике специјализоване за такво трчање нису постојале. Ипак студенти и млађе универзитетско особље су трчали инспирисани лепом околином—шумским стазама, бескрајним травњацима и пешчаном плажама. Тако сам им се и ја придружио. Првих пар година трчао сам са колегом пре и после радног дана, дуж булевара и обале океана у ислуженим копачкама са крампонима. Тек негде почетком седамдесетих купио сам прве Адидас ципеле.

Тако су трчање па постепено и трке постали неодвојиви део мог живота. Трчање је увек било добродошао противтег напорима, тешкоћама и захтевима студија, породице и каријере. Наћи времена за то никад није било терет већ неопходан одушак и малтене свакодневни препород под притиском других одговорности. Трчање је било и стална школа за жовот подсећајући ме на важност планирања, поуздања у себе, истрајности и задовољства које долази са постигнутим циљевима.

Canadaman

Првих година учестовање у тркама на 5 и 10 километара је испињавало жељу да се такмичим и проверавам своје способности. Након десет година, са завршеним докторатом и на почетку животне каријере у Саскачевану, охрабрио сам се да покушам први маратон. Три године касније одлучио сам да можда један маратон у животу није довољно. После неколико маратона и исто толико година трчао сам 3:08  у Винипегу и квалификовао се за Бостон. Срећом тада сам већ могао да платим за тај пут. Пар година касније, у Ванкуверу, трчао сам свој најбржи маратон  2:57:07 и добио награду за најбржег учесника преко 50 година старости. После тога, неколико пута сам трчао између 3:00 и 3:10 али никада опет испод 3:00. Ипак, успеси нису недостајали. Например, 2010. сам са 3:17 победио у Бостону као најбржи у старосној групи 65-70, па следеће године опет са 3:17 као најбржи у групи 70-75. То су практично били светски шампионати. Слично последњих десетак година сам непрестано најбржи маратонац у Канади у групи 60-70 и 70+ али сам побеђивао и у Берлину, Риму, Чикагу, и у већини мање значајних маратона.

– Светски првак први пут, 2012, ајронмен у Кони, Хаваји –

Петнаест година и 75 маратона и ултрамаратона касније, 2005. године одлучио сам да покушам ајронман у Пентиктону у Британској Колумбији па то наставио сваке године и додавао ајронмене на другим местима. У триатлонима сам био успешан захваљујући способности у маратону јер сам обично трчао последњи део за око четири сата. Тако сам редовно побеђиво на Светским првенствима у Кони на Хавајима и осталим ајронменима у Северној Америци и Европи. 

Добра припрема и дисциплиновано извршење трке су за мене важније од побеђивања. Значајно питање је да ли сам трчао паметно и дао све од себе. Присуство других такмичара је важна мотивација за време трке али мој пласман није под мојом контролом док резултат јесте. Ретка је трка коју завршим са осећањем неуспеха без обзира на постигнуто време и пласман. Ако мислим да сам могао боље то је добра лекција, прилика да нешто научим и применим у будућим тркама. Тешкоће и неуспеси су обично најбоље прилике да се нешто научи. Ако изоставим неколико трка из којих сам испао због озбиљне повреде или техничке препреке, једина трка коју нисам завршио (Swissman 2015.) је била изванредна прилика да размислим о веома важној теми: о психичким и физичким границама и њиховом међусобном деловању. Маратонци разумеју да су способности тела неопходна основа али да успех произилази из ума. 

Са годинама човек губи брзину, пре него што му опада издржљивост. У четрдесетим годинама сам трчао 5 км у 18 мин и 10 км у 38 мин. Како сам постајао спорији губио сам интерес за краће стазе усмерио се на маратон, ултрамаратон, и ајронмен, мада још увек волим да се такмичим у полумаратону и полуајронмену. Моји лични рекорди на дуге стазе су: 15 км 1:01: 20 км 1:20: полумаратон 1:23: маратон 2:57:07 (*50 г.); 50 км 4:33 (*66 г.); 50 миља 7:58 (*58 г.); 100 км 10:08 (*61 г.); 125 км 21:03: полуајронман 5:02; ајронман 11:11 (*68 г.) (*прим.ред. у заградама је број година Милоша у моменту рекорда).

3,8 км пливања…

Норвежани су организовали први “екстремни” триатлон, Norseman Xtreme. Тај сам завршио 2008. као далеко најстарији учесник. Када је по угледу на Norseman организован Celtman у Шкотској, па онда Swissman у Швајцарској, ја сам наравно скочио да их урадим. Ти екстремни триатлони су дужине стардарног ајронмена (3.8 км у води, 180 км на бициклу, па онда маратон) али се одликују много тежим условима у сва три дела. Swissman 2015. ме је поразио углавном због моје лоше организације. Два пута сам се изгубио на бициклу па прешао 200 км уместо 180. Стаза је имала деонице где је пењање било непрекидно вертикалних 2.600 м са калдрмом па се наставило са успонима од 1,600 м у два маха у ионако брдовитом алпском терену. Када сам сјахао и почео маратон који је захтевао пењање од око 1.600 м до подножја чувеног Ајгера, био сам не само исцрпљен и жедан него и

…180 км вожње бицикла…

психолошки поражен. Дозволио сам себи да самог себе убедим да не могу да наставим па сам одустао после 13 км. Тек сутрадан сам схватио да је решење били једноставно: да се одморим, поједем и попијем. Није ме поразило ме тело него ум. Ту лекцију нећу никад заборавити. Прошлог јула је био први екстремни ајронман у Канади, Canadaman у Квебеку. Оно што сам научио у швајцарском 2015. ми је добро послужило да положим и тај нови испит. 

Успеси у ајронмену у Канади и Америци су опажени па сам неколико пута имао почаст да ме именују спортистом или триатлонцем године на провинцијском, канадском, и светском нивоу. То су

…42,2 км трчања… чине АЈРОНМЕН , што могу само баш-челични људи, а наш Милош је то савладао чак 28 пута . SCHAPEAU BAS!!! (примедба редакције)

чешће биле почасти мени као “мастер” атлети, тј. атлети преко 60 година, али понекад и  признања у “отвореној” категорији, тј. без обзира на старост. Тако ме је пре три године наш провинцијски Saskatchewan Sports Hall of Fame учланио у категорији “триатлон” као првог члана за тај спорт. Сврха тог „музеја“ је да овековечи истакнуте спортисте. Као што се може очекивати у Канади, већина чланова су фудбалери, хокејаши, и сличне атлете спортова популарних овде. Ја сам први триатлонац и индиректно маратонац кога су тако препознали. 

Кад сам оследњи пут био у Бостону и Берлину обузела ме је идеја да завршим серију Abbot Majors тако да сам 2015./16. по кратком поступку завршио Чикаго, Њујорк, Токио, па Лондон.

Понекад се подигне тема исхране у тренингу и тркама. Мој прилаз том питању је једноставан: једем храну припремљену код куће од изворних, једноставних састојака; месо и живину ретко једем тако да за беланчевине једем рибу, пасуљ и сочиво, помало млечне производе. Све то са доста воћа и поврћа. Таква “дијета”, која ми је одувек пријала, је навика од раних дана у Србији где лоша храна и навике нису ни постојали. Добра исхрана је тада била привилегија којој смо сви природно тежили. Што се тиче “ горива“ за маратоне и друге трке издржљивости, ту бестидно зависим од спортских помагала пуних шећера и кофеина као што су Gu и Gatoradе. 

Са Бојаном Марићем

Мој тренинг је углавном самоук мада сам природно покупио доста знања читањем и у разговору са професионалним тренерима. Поменућу Бојана Марића, професионалног триатлон тренера који сада живи у Флориди. Он ми је први дао стручну подршку. Иначе, основа моје припреме је углавном жеља за трчањем, воља да уложим напор, као и често и редовно учешће у тркама. Ако се каже да сам био успешан то је зато што су ми припрема, такмичење, дружење са атлетама и путовање на трке по целом свету увек били награда сами по себи. Као разуме се и осећање здравља и способности који ми додавају самопоузданост у другим областима живота. Пре десетак година престао сам са редовним радом, али док сам радио спорт је био одушак од стресова и противтежа напорима да задовољим захтеве других; спорт је увек био само мој и само за мене. 

У локалној трци 2017

Сматрам се срећним да живим у времену и приликама где је лако уживати у спорту, нарочито трчању и триатлону чија популарност у свету па и у Канади је расла упоредо са мојим учешћем. Садашње мноштво клубова, трка, и разноразних прилика да се аматерски спорт упражњава на популарном нивоу није се могло ни замислити пре педесет година кад сам почео да трчим. Многе добре ствари којима ме је живот наградио су чиста срећа. На крају крајева, све ће то проћи. Присећам се нашег покојног Канађанина и светског рекордера Еда Витлока (Ed Whitlock). Годинама сам се дивио његовим достигнућима али нажалост путеви нам се нису укрстили.

Милош Костић, фебруар 2018

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Članovi kluba. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s