„Hamburg“ maratoni

U ovom članku, kao prilog dobrom početku probuđenim „hamburg“ maratonskim zbivanjima kod nas, opisaću dva učešća na sličnim maratonima u Krakovu u Poljskoj (28.07) i Žilini u Slovačkoj (04.08.). Ujedno đu predstavit i podvig dvojice Poljaka, koji su istrčali 42 maratona za 42 dana u nizu, u čemu sam i sam, uz trkački „debakl“, bio  samo svedok (03.08).
U Krakovu se radi o zanimljivoj varijanti „hamburg“ maratona u obliku ciklusa od 4 maratona. Ovde nemaju taj naziv „hamburg“ već koležanski, tj. drugarski. Maratoni se održavaju na brdu Košćuška, na periferiji Krakova. Trka se održava na kružnoj stazi od 4220 m. Za svaki pretrčani krug dobijaju se bodovi, a na kraju ciklusa, proglašavaju se najbolji prema sumi skupljenih bodova. Time se stimulišu da učestvuju i pojedinci koji žele da naprave samo dobar trening. Neko ko istrči 4 puta po 33 km, imaće više bodova nego neko ko istrči 3 maratona.
Za maraton je trebalo preći 10 krugova po cik-cak stazi po šumovitim obroncima  ovog brda. Koliko je staza zahtevna, govori podatak da je ukupna visinska razlika na maratonskoj stazi 3500 metara, a na dva mesta trebalo je savladati uspone dužine 100 i 200 m gde je nagib sigurno 30%. Ovog puta neću se požaliti na visoku temperaturu od 32 stepana, za koju Poljaci već kažu da je tropska, jer je staza bila suva. Mogu samo da zamislim kako bi staza bila klizava, da je slučajno padala kiša. Zbog te „tropske“ vrućine, a verovatno i težine staze, većina učesnika je istrčala 1-6 krugova, a samo nas trojica ceo maraton. Ja sam zauzeo „fenomenalno“ treće mesto. O težini staze svedoče i rezultati, prvi je imao 5:24:00, drugi 5:32:15 a ja 6:02:15.
Sledećeg vikenda u planu mi je bilo ponoviti izazov istrčati dva maratona za dva dana, i ujedno imati tu čast da se makar učešćem u jednom od pomenutih 42 maratona pridružim fenomenalnoj dvojici Poljaka, August Jakubiku i Mariuš Šostaku, na finalnom 42. maratonu na atletskoj stazi stadiona AWF, ili po našemu, DIF-a u Katovicama. Na donjoj slici su u sredini.
O kakvom poduhvatu ove dvojice vrsnih ultramaratonaca se radi, ovde ću ukratko prepričati, a detaljniji podaci se mogu videti na linku 42×42. Jakubik je rekorder Poljske u trčanju na 48 sati sa 370 km, sa ličnim rekordom na 24 h sa 226 km, Šostak , kao profesionalni vojnik, se bavi trčanjem od 2006. godine i ima nekoliko pobeda u maratonu. Njih dvojica su povodom 42.-godišnjice postojanja DIFa u Katovicama odlučili da u 42 dana istrče 42 maratona, uglavnom na atletskim stazama stadiona širom Poljske, ujedno kao deo priprema za svetsko prvenstvo u trčanju na 24 časa, koje će se u septembru održati upravo u Katovicama. Seriju maratona su započeli 26.06. u Žešovu. Usput su 01.07 trčali u Katovicama, gde je Jakubik uknjižio svoj 100,-ti maraton u karijeri. Na svim ovim maratonima su im se pridruživali poznanici, lokalni maratonci. Lično sam sa nevericom, ali pre svega oduševljenjem skoro svakodnevno pratio razvoj događanja. Ostvarivana vremena su bila prosečno oko 3:45, i u to u ovom letnjem periodu kada su se temperature podizale i do 35 stepeni. I zanimljivo je kad se tako iz dana u dan čita o njihovim pretrčanim maratonima, to jednostavno postane nešto sasvim uobičajeno, nešto jednostavno, prosto kao pasulj. Kad sam i sam odlučio da im se pridružim na finalnom maratonu u Katovicama (grad Tihi, gde ja boravim, je na nekih 20km od Katovica), kao posledica pomenutog razmišljanja, tog 3. avgusta sam imao utisak, da je važno samo da se pojavim tamo, a maraton će se sam od sebe istrčati. Međutim, tek tamo sam shvatio veličinu tog njihovog podviga ovih super-trkača. U tom izuzetno sparnom danu, pri 32 stepena, sa startom u 11h, kad je sve nagoveštavalo popodnevne pljuskove, oni, okruženi sa oko 40 trkača, prijatelja i poznanika, su trčali kao da im je to prvi maraton. Ja, koji ne podnosim sparno vreme, jednostavno sam se gušio, nikako da uspostavim disanje, ritam trčanja. Njihov tempo sam nekako uspeo da održim svega 3-4 kruga, a onda, kada me je svog  mokrog od znoja i kvašenja na okrepnim stanicama , stalno žednog, na nekom 15. km „peleton“ i treći put obišao, nešto u meni je mudro progovorilo, ne vredi dalje se patiti. Sa smeškom sam se tada setio izreke jedog mog poznanika – bolje časno se predati, nego sramno poginuti. Iz rezultata se vidi da je verovatno još mnogima bilo teško za trčanje, jer je samo 10 osoba završilo maraton.
Za mudro odustajanje sam u stvari i imao valjan razlog. Trebalo je što hitnije putovati za Slovačku na naredni maraton. Brzo sam se  istuširao, seo  na autobus do Ćešina, a zatim prešao peške 1,5km preko granice do željezničke stanice u Českom Tešinu. Moram pomenuti taj lepi osećaj, kad se vidi granica, samo vizuelno naznačena zastavama Poljske i Češke, na kojoj te niko ne kontroliše, pita gde putuješ. (Nisam mogao a da se ne setim nečeg valjda najsramnijeg u raspadu SFRJ, kada su uvedeni kontrolni punktevi između Crne Gore i Srbije.) Sledilo je putovanje do Žiline, a zatim i do Rajeckih Teplica, gde je moja Bernadeta od prethodnog dana na godišnjem odmoru. Ispalo je skoro sasvim slučajno, a Rajecke Teplice su upravo između dva grada, na nekih desetak kilometara i od Žiline i od Rajca, u kojima je trebalo da trčim naredna dva maratona 4. i 11. avgusta.
Rajecke Zeplice su malo banjsko mesto sa izvorima tople vode, izuzetno lepo uređen, sa jezercem, u dolini kraj neke rečice, sasvim okružen šumovitim brdima, koje su prosto mamile u pešačke ture. Skoro neverovatno je da u špicu turističke sezone, ovde se mogu naći apartmani sa kuhinjom i kupatilom za svega 8 evra po osobi.
Sutradan smo Bernadeta i ja podranili, da bi stigli pre 8 sati na start „hamburga“ u Žilini. To je u Žilini bio 142. hamburg maraton po redu, održanih u prethodnih dvadesetak godina. Neki u Srbiji su me pitali otkud naziv hamburg. Pa evo odgovora, davnih devedesetih, neki Češki maratonci su u gradu Hamburg u Nemačkoj nabasali na takve maratone, bez uobičajene forme i šminke, i koji su se skoro svakog vikenda, a nekad i sredom, održavali kao maratonska liga lokalnih zaljubljenika u trčanje. Jedan od tih lokalnih trkača je i Horst Prajsler, koji je trčao na poslednjem podgoričkom i beogradskom maratonu i koji sada već ima preko 1700 maratona i ultramartona. Elem, kad su se ti češki maratonci vratili kući, po uzoru na Hamburg, su počeli organizovati slične maratone, ali da bi naznačili o kakvom maratonu je reč dodali su prefiks hamburg. Lično mislim da nema razloga da se i kod nas ne odomaći takav naziv.
Na startu se okupilo nas devet. U rezultatima se vide učenici. Simon Aleksandar, Eva Seidlova, i Miro Kriško su predsednik, podpredsednica i sekretar slovačkog kluba „zberača“ maratona, kako oni nazivaju svoj klub 100 maratona. Na donjoj slici su Simon, ja i Miro.Na sajtu www.42195.sk na strani RANK  se mogu videti svi članovi tog kluba sa brojem maratona i ultramaratona. Simon trenutno ima 672, Eva 246, a Miro je upravo u Žilini istrčao svoj 400.-ti maraton, i kako je sam rekao, time ušao u četvrtu dimenziju. Zanimljivo je da ni Simon ni Miro nemaju nijedan ultramaraton.

Jedan od učesnika je doktor-ortoped František Mihalička , i na koga vas to ime i prezime podseća? Bernadeta je samo napravila dobar trening. A šta reći o mom trčanju nakon jučerašnjeg „debakla“ u Katovicama, zbog kojeg sam na momente jako sumnjao da ću moći istrčati današnji maraton, pogotovo kad sam se setio osećaja iscrpljenosti na kraju tih 15 km. Ali, po ko zna koji put sam se osvedočio, da trčeći u ovakvoj opuštenoj atmosferi, u društvu srodnih trkača, je daleko lakše savladavati kilometre, a vreme je u drugom planu. I te kako su mi pomagali i „bužaki“ moje Bernadeti, kao dozvoljeni doping.
Nakon trke, po ustaljenom ritualu, predsednik Simon, je pozvao sve do obliznjeg restorana, gde ima svoju predsedavajuću stolicu. Uz pivo i supu od belog luka,  u veseloj četvoro-nacionalnoj atmosferi ,napravljen je zapisnik sa trke.

Na slici gore (s leva u desno) Hrček Petr (CZ), Boroja (SRB), Bernadeta Naležnjak (POL), Eva Seidlova, Simon Aleksandar, Tomanek Roman, František Mihalička, Miro Kriško.

Za kraj dodao bih da je dobro što se desilo to odustajanje na maratonu u Katovicama (prethodno u karijeri sam samo dva puta odustajao, i to na ulasku u dosadni drugi krug beogradskog maratona), bila je to prosto lekcija, da je svaki maraton jednako važan, i da u svaki treba ući jednako oprezno. Ipak mi je malo žao, što nisam istrčao svoj prvi maraton na atletskoj stazi. Ali, ne treba očajavati, biće i toga.

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Uncategorized. Zabeležite stalnu vezu.

2 reagovanja na „Hamburg“ maratoni

  1. Povratni ping: Maratonski vikend u Srbiji, najzad | Klub 100 maratona

  2. Povratni ping: Reciklažni maraton 2012 i naš 4. rođendan »

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s