Naravno, kao i mnogo puta dosad, moj maratonski instikt me nije prevario, iako je bila velika verovatnoća da ću u tom periodu biti u Poljskoj, radi sređivanja papirologije za dobijanja boravišne vize.

Iz Poljske sam krenuo 19. novembra, ali sam  kao i obično „usput“ istrčao neki  maraton u Slovačkoj, ovog puta u Trenčinskim Teplicama. O tom maratonu sam već pisao pre godinu dana (vidi). Ovde ću dodati samo skromni rezultat u jednom vrlo prohladnom danu na teškoj valovitoj stazi 4:12:06 (vidi ostale rezultate).

Po dolasku kući, narednog dana sam se prijavio za maraton u Crikvenici, a  Organizatori su mi uzvratili  ljubaznim pozivom pod maksimalno povoljnim uslovima. Moram neskromno preneti deo njihovog emaila, koji glasi „Poštovani Drago, Prvo kapa dolje na sportskim uspjesima. Naravno da smo počašćeni da ćete nam doći. Smještaj smo Vam osigurali u hotelu International u centru – nije nešto ali je tu noć rezervisan samo za maratonce, jer je na samom startu tj. cilju…“. A hotel, kao centralno mesto svih maratonskih zbivanja, je više nego OK, sa neubičajeno ljubaznim osobljem na svakom koraku. U prizemlju hotela se nalaze i prostorije turističke agencije „Via Mea“, koja je bila glavni pokretač i organizator ovog maratona, i u čijim prostorijama se nalazio prijavni centar. Ako sam dobro shvatio, ovaj maraton je u sklopu napora da se dodatno obogati turistička ponuda grada Crikvenice, i lično sam ubeđen da su u tome već uspeli, bilo je takmičara iz čak 10 zemalja, a da u narednim godinama se može očekivati znatno veće interesovanje trkača iz šireg područja, pogotovo iz kontinentalnog dela Evrope, gde u tom periodu nema takvih povoljnih vremenskoh prilika.

I tako, kao i mnogo puta u zadnjih godinu dana, naša već standardna družina „skupljača“ maratona, u sastavu Milanović Zarija, Knežević Drago, Ćurulić Vojislav, Todorović Nedeljko, Mićić Srećko i moja malenkost Boroja Drago,  obrela  se u Crikvenici. U članku sa ostravskih maratona (vidi ovde), već sam pisao o Voji Ćuruliću. Od tada Voja je napravio rezultate, koje verovatno još dugo na našim trkačkim prostorima niko neće dostići. Naime, u ovoj 2011. godini Voja je već istrčao 34 maratona, a u zadnjih 12 vikenda, istrčao je i 12 maratona. Ovih nedelja zajedno sa Srećkom je pokucao na vrata članova kluba 100 maratona. Treba pomenuti i Milanovića i Kneževića, koji su u ovoj godini istrčali 19, odnosno 18 maratona. Skoro da nije bilo maratona na kojem Knežević nije bio na pobedničkom postolju svoje M60 kategorije. A Milanović imponuje svojim napredkom, u svojoj drugoj godini nastupa po maratonima, nedavno u Palermu je ostvario i lični rekord 3:16:41. Značajan broj maratona su ostvarili i Todorović sa 13, i Mićić sa 10.

Nakon prethodne tmurne, prohladne, maglovite nedelje, ovde nas je dočekao lep sunčan dan sa nekih 15 C, koji nas je prosto izmamio u dugu šetnju duž morske obale sve do Selca, gde je i inače prvi okret na maratonskoj stazi. Usput mi je Zarija, pokazao mesto, gde je nekad, u stara dobra vremena, sve do nesretnih devedesetih, imao svoj ugostiteljski objekat. Usput mi je pokazao i svoju omiljenu plažu, zanimljive objekte, i kako je u međuvremenu Crikvenica izrasla u lep turistički gradić. Usput smo se i upoznali  sa profilom dela staze, a sutradan i sa preostalim. Staza je oblika trokrake zvezde, polumaratonci trče jedan krug, a maratonci dva. Dva kraka su duž morske obale, melem za oči i dušu, a treći krak duž jedne izuzetno bistre rečice. Za moj ukus, staza je vrlo inspirativna, iako je blago valovita, sa nekoliko kratkih oštrih uspona i nizbrdica. Treba i istaći da je svaki kilometar vidno obeležen.

Posle dvočasovne šetnje, i par piva u bašti obližnjeg restorana kraj marine, baš nam je u hotelskom restoranu na pasta-parti prijalo nekoliko vrsta ukusno pripremljenih špageta i makarona. Sledilo je susretanje sa starim i novim poznanicima iz Hrvatske i Slovenije. Posebno zadovoljstvo je bilo, da sam  konačno upoznao i Franju Lončara iz Zagreba, rekordera Hrvatske sa istrčanih 166 maratona. Tek sam ovde saznao za veličanstven uspeh hrvatske maratonke i ultramaratonke Marije Vrajić, koja je u junu na trci na 100 km u belgijskom gradu Torhotu, istrčala najbolje ovogodišnje vreme na svetskim listama za žene 7:37:40. Naravno, u maratonskoj trci ovde je bila prva sa 2:55:23.

Ova trkačka manifestacija se sastojala od maratonske trke sa startom u 10.00, polumaratonske u 10,30, i trke građana na 5km u 11.00. Maraton je istrčalo 95, polumaraton 261, a trku građana 56. Ja sam lično zadovoljan svojim najboljim ovogodišnjim rezultatom 3:41:50, pogotovo što sam u zadnje vreme imao nekoliko teških planinskih maratona u Poljskoj i Slovačkoj. Slično su i Knežević i Todorović imali svoje najbolje ovogodišnje rezultate, što potvrđuje da je staza inspirativna. Moram dodati, da staza ima sertifikat, a nekolicina trkača je potvrdila da su njihovi „garmini“ pokazali da je staza tačno premerena. Zanimljivo je da je pobednik koceljevačkog maratona Olah Tamaš iz Mađarske, ovde bio drugi, iza Etiopljanina  Ashenafi Erkolo, na privremenom radu u Benedek-Team iz Mađarske. Kompletni rezultati na www.adria-marathon.eu.

Ostvareni rezultati naših učesnika u maratonu:

Drago Knežević, 1948.        3:28:01,6

Drago Boroja, 1953.             3:41:50,4

Vojislav Ćurulić, 1953.          3:41:59,5

Zarija Milanović 1959.          3:49:35,3

Mićić Srećko, 1958.             4:04:52,2

Nedeljko Todorović, 1952.   4:18:04,7

… i u polumaratonu:

Goran Vendlener, 1982.        1:34:20,4

Dragan Vidović, 1961.           1:39:31,2

Aleksandar Kapulica, 1966.   1:50:27,0

Margareta Milaković, 1972.   1:51:39,5

Julijana Lalić, 1985.               2:06:59,1

Vuk Terzin, 1969.                  2:44:31,1

Prijave i obradu rezultata je vodila angažovana firma „Meisterchip“ iz Nemačke. Skoro nestvarno je delovalo da nakon prolaska kroz cilj, produži se nekih 30m do prijavnog centra, i vrativši čip, dobije se lepa diploma sa odštampanim imenom i prezimenom, rezultatom, prosečnim tempom, plasmanom u kategoriji i sl.

Nakon maratona usledio je proglašenje najboljih, uz zajednički ručak u bašti restorana, i lepu svirku grupe „Belfast food“, sličnoj našoj „Ortodox Celts“. Na obližnjoj rivi priređena je bogata ponuda roštiljskih i drugih kulinarskih specijaliteta za meštane i turiste, koje su očigledno masovno izašli i propratili ovu trku uz bučno bodrenje. Ovde sam imao tu čast da upoznam trkača iz Rijeke Stjepana Čošića, i njegovu divnu porodicu.

Lično toplo preporučujem našim trkačima da u narednoj godini uplaniraju ovaj maraton ili polumaraton. Kolima se iz Beograda ili Novog Sada može stići autoputem za nepunih 4 i po sata, a smeštaj u privatnim objektima se može naći za 12-15, u hotelima za 20-25 evra. Termin narednog izdanja ovog maratona već je poznat i biće 2. decembra 2012. godine, i sigurno je da će biti još mnogo bolja organizacija, pogotovo ako se odazovemo molbi Organizatora da im dostavimo naše primedbe, predloge, sugestije. Ja lično nemam nikakvih primedbi, ali  bih ipak dao jednu sugestiju, da na okrepnim stanicama bude i neko izotonično piće, a posle trke i pivce. Pa živeli i  vidimo se u Crikvenici.

Još pre nekih 3-4 meseca moja prijateljica Bernadeta i njeno trkačko društvo iz grada Tihi u Poljskoj, su odlučili da učestvuju na zagrebačkom maratonu. Kada su mene pitali da li ću i ja doći, odgovorio sam da je mala šansa, jer istog dana je i novosadski maraton, a ne bih da prekinem tradiciju učestvovanja na svih prethodnih 18 maratona.

Vreme je prolazilo, a onda pre nekih desetak dana sam dobio poruku od Bernadete da su potvrdili dolazak na maraton, i da su već rezervisali smeštaj u Zagrebu u ulici Barutanski brijeg 47. Odmah mi  ta ulica učinila nekako poznata, i narednih nekoliko dana nije mi davala mira, motala se po glavi, i skoro da sam bio siguran da ja tu ulicu znam, da ta ulica ima neku vezu sa nečim što mi se desilo u životu. Međutim tih prvih dana nikako nisam mogao da se setim odakle mi je poznata ta ulica.

Onda je usledilo putovanje na budimpeštanski maraton i skoro da sam zaboravio na ulicu. A kako i ne bih u toj prelepoj Budimpešti, u veličanstvenoj trkačkoj atmosferi pre, tokom i posle maratona, sa 3650 maratonaca i skoro 10000 u ostalim pratećim trkama, štafeti, 30km… O tome su nadahnuto napisali Šarkezi Arpad i Ćirić Dragan na stranicama SOMARATONA. Ja bih ovde samo napisao o fantastičnoj ideji organizatora da u većini evropskih zemalja imenuje svojevrsne trkačke ambasadore.

Za Srbiju je imenovan Pošarac Ivan, a za Makedoniju Jovica Stojanovski, koji su imali pravo da dovedu još jednog maratonca iz svoje zemlje, sve besplatno. Za Pošarca ne znam da li je bio u Budimpešti, i da li se angažovao da  još nekom našem trkaču omogući učešće u tom maratonu sa tako primamljivom ponudom, (bar ga nema na listi onih koji su istrčali maraton), ali dobro znam kakav je gest solidarnosti uradio Jovica. Naime, kako niko od makedonskih maratonaca nije bio zainteresovan za Budimpeštu, Jovica se obratio nama u Srbiji za ustupanje tog drugog besplatnog mesta. Naravno, da sam oberučke prihvatio takvu povoljnu ponudu, pogotovo sada kada sam nezaposlen, a sa pritajenom željom da ove godine istrčim 30 maratona. Jovice, druže, hvala tebi i tvojoj porodici, za putovanje i druženje. A tamo je zaista bilo lepo videti sve te ambasadore, obučene u uočljive majice sa prigodnim tekstom na raznim jezicima, u ulozi pokretnih informacionih pulteva.

Kao i Ćirić i ja bih ovde dodao šta znači ta „reka“ maratonaca, koja te jednostavno vuče za sobom. Naravno, nije baš tako sve prosto, u početku treba se držati mirnijih tokova te „reke“, ja sam se držao grupe na 4.00.00, a onda sam u drugoj polovini iskoristio „povoljne struje“ jedne poljske grupe trkača, sa kojom sam se jednostavno preneo do cilja. Ponovo sam u trci ostvario pravi ritam, u kojoj se druga polovina istrči brže nego prva, ovde konkretno brže za preko 2 minute.

Kući sam se vratio sa Ćirićem i Zarijom Milanovićem, koji mi se ponudio, kao i mnogo puta dosad, za prevoz na zagrebački maraton. Nakon toga sam počeo da se kolebam da ipak odem u Zagreb, uostalom, pre ili kasnije nešto će se desiti zbog čega neću moći učestvovati u Novom Sadu, ali kada sam detaljnije pregledavajući sajt maratona otvorio link sa čudnim, na prvi pogled, nazivom „4 maratonca“, konačno sam se odlučio za Zagreb. A na tom linku spisak sa sve fotografijama četvorice hrvatskih maratonaca koji su pretrčali svih prethodnih 19 maratona u Zagrebu. Bio sam zadivljen takvom pažnjom organizatora. Iz iskustva znam da je slično na mnogim poljskim i slovačkim maratonima, gde takvi verni maratonci, obavezno posle svakog maratona na završnoj ceremoniji dobijaju prigodan poklon Organizatora. Uzgred, ove godine je na moju ličnu inicijativu bilo slično i na beogradskom maratonu, gde su Nikoliš Dušan i Stojanka Sokol, sa najviše učešća dobili zasluženu pažnju i poklone. A šta može čovek očekivati u Novom Sadu, gde ni prvoplasirani nisu udostojeni bar neke simboličke nagrade.

Nakon odluke da učestvujem u Zagrebu, ponovo mi se ulica Barutanski brijeg počela motati po glavi. Tek kad sam na internetu otvorio plan grada Zagreba, i kad sam video da je ta ulica nešto iznad stadiona „Dinama“ proradili su mi „klikeri“. Davne 1976. godine, na povratku sa „Elektrijade“ u Poreču, svratio sam u Zagreb, kako bih gledao utakmicu Jugoslavija – Vels i uzgred posetio dobrog drugara, sa kojim sam prethodne godine bio nekih nezaboravnih 7-8 nedelja na studentskoj praksi u Varšavi, u Poljskoj, u okviru međunarodne razmene studenata tehnike. Ipak, nakon 35 godina, u prvi mah nikako nisam mogao da se setim imena tog drugara, iako sam i našao u starom albumu već pomalo izbledelu fotografiju, na kojoj smo zajedno u društvu još nekih stranih studenata sa izleta u Krakovu. A onda, tokom jednog treninga, uoči polaska za Zagreb, samo mi je odjednom u glavi blesnulo – MIKOVIĆ MARIJAN. Čim sam došao kući otvorio sam internet, i na listi desetak osoba sa istim imenom i prezimenom našao sam i pravu, koja stanuje baš u toj ulici Barutanski brijeg. Jednostavno, nisam mogao da verujem da je moguća takva koincidencija – drugar, kojeg sam upoznao u Poljskoj pre 36 godina, da stanuje upravo u ulici, gde moji drugari iz Poljske imaju smeštaj.

Naravno, da sam u Zagrebu, nakon smeštaja u iznajmljenom apartmanu, posetio sa Bernadetom mog starog drugara Marijana. Kad se pojavio na vratima, zahvaljujući fotografiji odmah sam ga prepoznao. Zanimljivo je da on mene nije odmah prepoznao, kako je kasnije rekao, sada sam mnogo mršaviji, a kad sam ga podsetio samo sa ovim rečima – Varšava, 1975, uzviknuo je – BOROTA. Zapanjio me je svojim pamćenjem moga prezimena, doduše u nešto izmenjenom obliku, verovatno pod uticajem poznatog golmana reprezentacije iz onih starih dobrih vremena. Kasnije smo Bernadeta i ja, bili gosti u njegovom divnom domu, sa još divnijom porodicom, gde smo u jednom opuštenom razgovoru evocirali uspomene na te nezaboravne dane. Usput mi je ispričao, takođe zanimljiv splet događanja. Naime, u Novom Vinodolsku, gde ima vikendicu, je upoznao Japanca, koji je tu bio na letovanju, a koji inače živi u Nemačkoj. Kroz 2-3 godine, taj isti Japanac je prebačen da radi u Zagreb, i zamislite u istu firmu, gde je radio i Marijan.

Na zagrebačkom maratonu već sam učestvovao 2003. godine. Odmah se moglo uočiti da je u međuvremenu ovaj maraton prerastao u jednu zavidnu trkačku manifestaciju. U maratonu je bilo 265 učesnika, a u polumaratonu 664. Sve je lepo funkcionisalo i pre i posle trke, jedina zamerka je da je bilo malo okrepnih stanica. Doduše, u tom prohladnom danu na 10-12 stepeni, to se i nije tako primećivalo, ali na 25-30 stepeni, kako je bilo prethodnih dana, to bi sigurno bio problem. I ovde sam uzeo sličnu taktiku kao u Budimpešti, rezervisan start sa grupom na 4.00.00, a onda u društvu sa novim trkačkim prijateljem Evačić Jurajem iz Koprivnice, (upoznali smo se na maratonu u Bratislavi), nastavio sam u nešto bržem tempu, da bih drugu polovinu završio slično kao i Budimpešti za 2 minute brže. Ovog puta sam motiv našao u dostizanju maratonaca ispred sebe, jedan period trčanja u zavetrini iza njih, a onda opet dostizanja sledećeg, pa sledećeg…Isto tako, svi ovi inspirativni susreti sa Benjom i njenim društvom, Marijanom, Jurajem i još nekim poznanicima iz stare dobre Juge, su sigurno doprineli da ostvarim najbolji rezultat u svih ovogodišnjih 23 maratona. Teško je to objasniti, pogotovo ako se uzme u obzir da sam u prethodne naporne 4 nedelje imao 2 maratona, planinsku trku na 48km u Fruškoj Gori, i trku na 6 sati u Beogradu sa 56km, međutim sigurno je bilo inspirativno i to da mi je ovo bila jubilarna 200-ta maratonska i ultramaratonska trka.

U ovom maratonu  (vidi rezultete ovde) učestvovali su još iz Srbije, Zarija Milanović i Miroslav Pajić, Vladimir Sremčević i Janković Zoran, koji je u izvanredno dobrom vremenu bio prvi u svojoj kategoriji M50. Za posebnu priču je bio susret Jankovića sa svojim starim dobrim trkačkim drugarima iz onih predratnih vremena. Voleli bismo da to čujemo od samog „profe“, a za to imamo priliku tokom višesatnog putovanja do Podgorice.

Nakon maratona, sa poljskim drugarima bio sam u njihovoj  ambasadi. Tog dana u Poljskoj su se održavali parlamentarni izbori, i zamislite, onako  iscrpljeni posle maratona, nisu se nimalo kolebali da odpešače nekih 2-3 km do Ambasade i obave svoju građansku dužnost. A tamo, onako sportski obučeni, sa medaljama oko vrata, od strane osoblja Ambasade,  dočekani su kao šampioni. Ja moram dodati, da je moja Bernadeta bila i više od toga, još jednom se pokazala kao fenomen i junak. U zadnjih 4-5 meseci skoro i da nije trenirala, tek 1-2 treninga nedeljno po 6-7km, uglavnom zbog brojnih profesionalnih obaveza i kućnih poslova. Iako smo svi bili skeptični, da će uspeti uopšte da završi maraton, a kamoli u limitirano vreme, Benja je demonstrirala svoju odlučnost, izdržljivost i istrajnost, i uz moju asistenciju i bodrenje u zadnjem kilometru, završila maraton tačno u limitirano vreme, dakle 5:00:00 neto.

Autor: Drago Boroja

  Koliko god da prošle godine vreme nije mazilo učesnike već tradicionalnog Beogradskog ultramaratona na Ušću (da vas podsetimo, kiša ja padala stalno, a jak vetar je odneo neke od šatora), toliko je ove godine divno jesenje vreme išlo naruku organizatorima, mada možda ne i svim trkačima (neki su se žalili na vrućinu).

Ipak, i po opštoj atmosferi i raspoloženju, a i po rezultatima, ovo je bila jedna od najlepših dosad održanih trka. DIstanca koju je prevalio pobednik Tomaž Pivec iz Slovenije, sa 202 pretrčana kilometra za 24 sata, po prvi put se primakla (mada ne i ugrozio) nezaboravni rekord Draga Boroje iz 2000. godine, od 210 pretrčanih kilometara.

Ove godine, Drago Boroja, koji ne odustaje od dobrih rezultata, osvojio je 3. mesto na 6 sati u apsolutnom plasmanu.

Fantastični Albert Pap iz Subotice (samo 19 godina!), koji je pobedio na Paliću u trci na 6 sati, pobedio je i sada na 6 sati sa pretrčanih 60 km i tako osvojio Kup Srbije u ultramaratonu, a trofej mu je uručila naša sjajna ultramaratonka i istoliko sjajan trener, Elvira Janoši, koja je i ovog puta dovela na ovu trku podmladak koji i te kako obećava.

U kategoriji pionira ispod 15 godina fantastični Boris Milodanović, „Paligo Palić“, pobedio je sa 50 pretrčanih km, a samo dva minuta iza njega stigao je Janoš Bear, koji je takođe pretrčao svih 50 km!

Među najmlađima blistala je Kata Zaboš („Leonidas“) iz Subotice, koja je pretrčala 30 km, a među starijima – u godinama kada je mnogima teško i da prepešače nekoliko kilometara, neverovatna Angelina Sumedha Anđelić (77 godina!) prevalila je 94 km i osvojila 3. mesto u apsolutnom plasmanu za žene na 24 sata, a legendarni čika-Pera (Petar Stošić, 74 god) iz Leskovca, pretrčao je svih 108 km.

Nije to sve, moglo bi se mnogo lepog reći o entuzijazmu, borbenosti, nadahnutosti i dobroj volji svakog od trkača na ovogodišnjem, 15. Beogradskom ultramaratonu, ali priča bi bila poduga.

Organizator, Šri Činmoj maraton tim, je i ove godine bio na visini zadatka, u čemu mu je u velikoj meri pomoglo neuobičajeno lepo i mirno vreme.

Autor: Šri Činmoj maraton tim

Organizatori će obezbijediti besplatan prevoz autobusom za maraton iz Novog Sada (Beograda). Vidi spisak prijavljenih za autobus iz Novog Sada (Beograda)

Autobus iz Novog Sada polazi sa parkinga preko puta ulaza u Novosadski sajam (ulica Hajduk Veljkova) u 22.00 h, a iz Beograda sa parkinga ispred Sava Centra (sa savske strane) u 23.30 h.(organizator prvoza Drago Boroja iz Novog Sada / Tel. 021-2996-713, 063-11-589-33, e-mail:  drago.boroja@gmail.com ili dboroja42@nscable.net

Organizator će obezbijediti besplatan prevoz autobusom iz Niša. Organizator prevoza je Niški marathon. Kontakt osobe: Stojan Dinić tel. +381 600 247 320 ili Neša, sekretar kluba, tel. +381 62 14 34 150. fax. +381 18 247 320, e-mail: niskimaraton@bankerinter.net. Organizatorima prevoza iz Niša se mogu prijaviti za prevoz i takmičari iz Bugarske.
Organizator će obezbijediti besplatan prevoz autobusom iz Skoplja uoči maratona. Organizator prevoza je Kiro Naunčevski iz marathon kluba Delta Skoplje. Tel. + 389 70 243 426, e-mail: deltawed@yahoo.com.
Pažnja: Besplatan prevoz važi samo za učesnike u maratonu.
SMJEŠTAJ
Organizator obezbjeđuje besplatan hotelski smještaj, polupansion, uoči maratona u hotelu za muškarce takmičare u maratonu koji imaju rezultat bolji od 2:40:00 i za žene koje imaju rezultat bolji od 2:59:00, a za polumaraton za muškarce koji imaju rezultat ispod 1:10:00 i za žene ispod 1:22:00. Za sve ostale učesnike koji imaju slabije vrijeme u maratonu od ovoga rezultata, biće obezbijeđen besplatni smještaj u Š.C. Sergije Stanić, koji se nalazi 100m od hotela „City” (bivši hotel „Ljubović”).
Oni takmičari koji to žele smještaj mogu obezbijediti u hotelima u gradu u Podigorici, gdje sami plaćaju trškove.

Važna napomena:
Obavezna je prijava organizatoru do 28.10.2010. godine koja se, nakon prihvatanja, automatski ističe u startnoj listi, nema više prijava kao ranije na lice mjesta.

Takmicari koji zele da se prijave 29 i 30 oktobra ce biti obavezni da organizatoru uplate startninu u iznosu od 20 EURA za maraton i 15 EURA za polumaraton.

Ponovo sam na putu kući, i kao i obično nastojim usput negde istrčati maraton. Na izboru sam imao planinske trke u Budimu i Košicama. Opredelio sam se za Košice, gde je profil staze bio znatno povoljniji, ali i gde sam, zahvaljujući ljubaznošću direktora trke Zdeneka Bohuneka, imao besplatan smeštaj i startninu. Ovog puta više ne moram da hodam po željezničkim pragovima preko granice  iz Zvardonja u Poljskoj do Skaliti u Slovaćkoj, o čemu sam pisao u nekim prethodnim člancima, jer je najzad uspostavljena redovna linija Zvardonj-Žilina, i dalje do Košica.

Ovaj maraton organizuje trkačkii klub “Furča” iz Košica. Furča je naziv brda iznad Košica. Osim ovog maratona, u toku godine organizuju  jedan memorijalni maraton, i desetak tzv. “hamburg” maratona, koji nemaju uobičajenu “šminku”, već je to više kao zajednički trening na odmerenoj stazi. gde pojedinci mogu prema svom nahođenju odabrati željenu kilometražu. Nisu nimalo opterećeni time da li će u maratonu biti 20,30,50,100…učesnika, da li će biti pompezna startna kapija, semafor, bina…, prevashodna namera im je da daju priliku pojedincima da istrče svoj verifikovan maraton, i u zavisnosti od trenutnih mogućnosti obezbede adekvatan ambijent druženja.

Staza zaslužuje naziv eXtrem. Prva 3 km su blago valovita, a onda 2-2,5 km oštra nizbrdica s visinskom razlikom od 100 m. Zatim okret, istim putem nazad, i tako 4 puta. Ukupna visinska razlika 1100 m. Međutim, moram dodati da je staza izuzetno lepa, većim delom prolazi kroz gustu šumu, u debeloj hladovini, a  prohladan vetrić je dodatno doprineo da uslovi za trčanje budu podnošljiviji, iako je temperatura bila oko 25 stepeni. Kao i na prethodna 2-3 maratona, verovatno kao posledica akumulisanog umora,, već u prvih 5-10 km sam imao izraženu krizu, u kojoj sam se obično pitao – šta mi je trebalo da dolazim na ove planinske maratone. I zaista, da mi je neko samo pre 4-5 meseci predložio samo jedan planinski maraton, ja bih bez ustezanja odgovorio negativno, jer u principu, nikad nisam voleo trčanje uzbrdo, čak sam i u godinama sa najboljom formom, uspone na treningu uglavnom prelazio brzim hodanjem. Međutim, nakon savladavanja te početne krize, jednostavno sam osetio da do kraja imam dovoljno energije, volje i motiva za valjano trčanje. Motivaciju sam kao olakšanje našao u činjenici da nakon ovog maratona stiže tronedeljna pauza do sledećeg ciklusa maratona Poljskoj i Češkoj, čak sam uz osmeh pomislio, najzad ću moći i da redovno treniram. Iako sam ovde došao sa namerom i ubeđenjem da treba samo kako-tako istrčati maraton, i da ću verovatno na svim usponima hodati, desilo se neočekivano da u zadnja tri kruga pretrčim veći deo uspona, tako da sam samo za 2 minute imao slabije vreme u polovini kruga sa usponom, Veoma sam zadovoljan sa ostvarenim rezultatom 4:08:29 (vidi rezultate), još na ovakvoj stazi. Ponovo nakon onih rezultata iz Miškolca, Pasterke i Otvocka, imam  pristojno vreme blizu 4 sata.

Taman sam hteo napisati da je ovo bio maraton sa malim brojem učesnika, a onda se setih da na većini naših maratona to maksimalni broj učesnika. Prema tome, no comment.
Nema potrebe naglašavati, da je druženje posle trke, uz točionicu hladnog slovačkog piva, uz iznenađujuće ukusne “sendviče” sa svežim, rskavim čvarcima, raznim salatama. proteklo u veseloj atmosferi. Posebno se oduševio novoupoznati maratonac iz Žiline, koji se zove František Mihalička, kad sam mu rekao da je njegov imenjak i prezimenjak Franja Mihalić, bio olimpijski vicešampion, Više ne moram da brinem o smeštaju za trke u Žilini i okolini, imam otvoren poziv od Františeka.

Košice su mnogo čuvenije po najstarijem maratonu u Evropi. U centralnom delu grada postoji statua maratonca (slika levo), na kojoj su uklesana imena svih dosadašnjih pobednika. Među njima je i ime našeg proslavljenog maratonca Nedeljka Farčića, koji je 1967. god. pobedio sa 2:20:52. Zadnjih godina Neđo nas sve impresionira odličnim rezultatima na veteranskim takmičenjima

Najzad sam kod kuće, i čini mi se prvi put bez upale mišića nakon istrčanog maratona, Već sam počeo sa laganim treningom, Danas idem na Ligu trčanja na keju u Novom Sadu, već sam se zaželeo trčanja u “tempu” ispod 5 minuta, dati malo vetra kosi, tačnije, ovom preostalom delu kose.
Kao rezime ovih deset maratona za deset nedelja, mogu samo da ponovim da je maratonsko trčanje večni izazov, i ko zna kakvi još izazovi su preda mnom.
Najzad se i setih da ove članke sa ovih maratona treba i podpisati, uz opasku da ne odgovaram za nečiju lošu interpretaciju mojih iskustava.
Drago Boroja

Na putu do Otvocka ponovo sam se obreo u Varšavi, gradu koji mi je ostao u sećanju, ne samo po svojoj lepoti, već po i jednom nezaboravnom letu, najlepšom u mojoj mladosti, što verno odslikavaju reči pesme:
“Varšava da se voleti,
tamo sreću možeš naći,
tamo srce možeš izgubiti…“
Tamo davne 1976. godine u Varšavi sam bio na ferijalnoj praksi u okviru međunarodne razmene studenata tehnike IAESTE, nešto kao što je sada ORASMUS. O tom letu više nema svrhe pisati, jer bolje je ne buditi uspomene, ako ih ne umeš uspavati, pogotovo, ako u toj Poljskoj, u gradu Tychy ponovo doživljavam najlepša leta svoje druge, ili možda, treće mladosti.

Za razliku od mene, Varšava se nekako podmladila, postala još lepša, raskošnija,  sa svojim brojnim novim oblakoderima, novom fasadnom šminkom, elegantnim tramvajima, autobusima, svetlećim reklamama.
Upravo u toj Varšavi sam možda imao svoj prvi “bliski” susret sa trčanjem. Naime, sa prijateljem iz studentskog doma, Pavelom Žembom, koji je trenirao bacanje kugle, jednom prilikom sam se našao na stadionu, gde sam sa zaćuđenošću gledao kako brojni  trkači svih uzrasta  satima se vrte na kružnoj stazi stadiona. Sledećeg dana, na nagovor Pavela, oprobao sam se i ja u trčanju, ali posle 5-6 krugova, odustao sam i rekao sebi – to nije za mene, a kao veliki zaljubljenik u fudbal u to doba, zapitao sam se, a i čemu trčanje bez lopte. Uzgred, trebalo je posle toga da prođe 10 godina, da bih shvatio da je fudbal, samo jedna od mladalačkih zabluda, i da je jedna od najmanje atraktivnih sprtskih igara.
U Otvocku prenoćište sam imao sa Rišardom i Ježijem,dvojicom maratonaca iz grada  Gorlica, koje sam upoznao pre tri godine na podgoričkom maratonu, Naravno, taj susret morao je da se zalije pivom.
Ovaj maraton je specifičan po tome, što se održava stazama kroz nepregledne šume duž rečice Švider, u kojima još uvek postoje dabrovi, i koji su pod zaštitom države. Nakon obilnih padavina u prethodna dva dana, rečica se izlila, i na mnogim mestima preplavila niže delove staze, tako da smo često morali gacati kroz vodu, često duboku do kolena. Teško je preneti taj osećaj kad se izađe iz hladne vode, sa natopljenim patikama, koje su mi se činile 100 kg teške. Ali, upravo to mi je davalo motivaciju da nastavljam dalje sa trčanjem, kako bi mi se što brže povratila toplota povećanom cirkulacijom krvi. Staza kroz šumu, koja se smenjivala u zavisnosti od konfiguracije terena, u vrbovu, hrastovu, borovu, bila je izuzetno krivudava, sa brojnim preprekama u vidu oborenih stabala, koje je trebalo ili nekako preskočiti ili podvući se. Još se ježim kad se setim žarenja kopriva na brojnim proplancima. Kad se još doda i trčanje kroz pesak, brojne uzbrdice, nizbrdice, može se zaključiti da je ova staza zaista teška i zaslužuje naziv TRIAL MARATON i sigurno spada u kategoriju ekstremnih. Ipak, u društvu sa Rišardom, uspeo sam da u kakvom-takvom trčanju završim i ovaj maraton (vidi rezultate).   Verovatno da sam mogao i bolje, ali prethodni planinski maraton sam još osećao u nogama.
Na gornjoj slici s leva na desno: Ježi, Rišard, ja i Marjan
Sve u svemu vredelo je doći i iskusiti se i u takvom maratonu, ali iskreno govoreći, ne verujem da ču se tamo pnovo oprobati. Ali, nikad ne reci nikad…

U trci je učestvovao još jedan poznanik sa podgoričkog maratona, Marjan Nižul, koji inaće živi u predgrađu Varšave, i kod koga smo Rišard, Jurek i ja, proveli jedno opušteno kasno popodne uz roštilj i pivo, u senci borova, koje je Marjan doneo sa putovanja po Srbiji.  Na donjoj slici smo s leva na desno: Marjan, ja, Ježi, Rišard, Marjanov sin i njegova devojka-roštilj majstori. Marjan je inače veliki prijatelj Srbije, i svojevremeno je često boravio kod nas u staroj dobroj Jugi. Zanimljivo je da je Marjanova mati rođena u Prnjavoru, kraj Banja Luke. Posle 2. svetskog rata, većina iz brojne poljske populacije sa prostora bosanskog posavlja, koje su se tamo doselile u 19. veku za vreme Austro-Ugarske, kolektivno su se vratile u Poljsku, u grad Boleslavjec, gde se i Marjan rodio. Zanimljivo je takođe, da u poljskom jeziku ima izraz “nie opowiadaj banjaluki”, kad se nekom želi reći da ne priča gluposti, ali niko ne zna odkud taj izraz i kako je nastao. Na slici se vidi da me društvo pomno sluša, a nadam se da tada nisam „opowiadał banjaluki“

Možete li zamisliti da za najteži maraton u Poljskoj, prijavljivanje preko interneta je trajalo svega 3 sata, i to nekih 5 meseci pre starta? Naime, prijavljivanje je otvoreno u ponoć, a već u 3 ujutro je lista 250 prijavljenih zatvorena (broj učesnika je ograničen propisima Nacionalnog parka). Oni koji su hteli tog prvog dana da se prijave ujutro, bili su neprijatno iznenađeni da je prijavljivanje zatvoreno. Naravno, ja o tome nisam imao pojma, kad sam se pre nekih desetak dana odlučio za učešće u tom maratonu, ali sam na sreću napisao email direktno direktoru trke Pjotr Hercogu, koji mi je odmah odgovorio, da ja imam specijalan poziv, nešto kao vajld-kard, sa besplatnim smeštajem i  startninom. Za mene, kao samo-sponzora, to ima veliko značenje. Ipak moram dodati, da u Poljskoj, što se tiče spotske opreme, imam sponzora Romana Gajera, vlasnika sportske prodavnice NEW BALANCE u Tihima. Da bi sve bilo cakum-pakum, imao sam i besplatan i brz prevoz sa maratoncem iz Tihija Ježijem Plevnjakom. Svoj trojici gore imenovanim srdačno zahvaljujem.

U sobi sam bio sa dvojicom zanimljivih trkača. U razgovoru sa Maćejom Vjencekom iz Krakova, rekao mi je da mu je to prvi maraton u karijeri, a odmah dodao da mu je to i najkraća trka u životu! Zbunjeno sam zapitao kako je to moguće prvi maraton a najkraća trka? Uz neki ponosni osmeh je odgovorio da u svojoj trogodišnjoj karijeri je učestvovao isključivo u ultramaratonskim trkama, kojih dosad ima 30. I samo pre nedelju dana je učestvovao u planinskom ultramaratonu na 160 km, gde je čak zauzeo prvo mesto. U ovom maratonu je sutradan zauzeo 8. mesto. Drugi “cimer”, Stefan Stefanski iz Varšave, učestvuje isključivo u planinskim maratonima i ultramaratonima, a od uličnih maratona ima samo jedan u Varšavi, i kako kaže, verovatno će ostati i jedini, jer se mnogo lepše oseća u prirodnom planinskom ambijentu. Posle ove trke, shvatio sam da je čovek u pravu.

Gore Stolove su deo Sudetskih planina, i kako im samo ime kaže, specifične su po tome. što imaju izgled stola, sa strmim obroncima, na nekoj visini zasečenim u visoravan. Nalaze se na poljsko-češkoj granici, tako da staza maratona prolazi kroz obe države. Kao što se na donjim fotografijama može videti, priroda je izuzetno lepa, u kombinaciji gromada stena i stoletnih šuma. Naravno, ta divljina je učinila stazu izuzetno teškom. Može se slobodno reći, da je ova staza blaža varijanta planinskog maratona na Olimpu. Tokom prelazaka sa “stola na stol”, na obroncima je trebalo savladavati izuzetno strme staze sa isprepletanim korenjima i komadima stena, a na mnogim mestima i uklesanim ili napravljenim stepenicima. Kao šlag na tortu, u završnici je trebalo savladati 665 stepenika do cilja na jednom od najpoznatijih izletišta na Ščelincu. Trku je dodatno otežavala činjenica da su okrepne stanice, inače izuzetno, izuzetno  bogato opremljene), bile tek na svakih 10 km, tako da sam u tom toplom danu, pri nekih 25 stepeni, morao nositi dve plastične boćice. Brojni potoci su mi poslužili za dodatno osveženjem polivanjem.
Šta reći o psiho-fizičkom raspoloženju tokom trke? Slično kao i pre nedelju dana u Miškolcu, već na polovini trke, znao sam da ako želim da završim trku,  u drugom delu moram racionalnije rasporediti snagu, tako da sam skoro prestao trčati na usponima, ali isto tako na strmim nizbrdicama, pogotovo sa bočnim neravninama zbog bolova u zglobu stopala. Da budem iskren, već posle 10-15 km sam se kajao što nisam otišao na jedan drugi maraton, takođe planinski, ali lakši, u okolini Varšave. Međutim, sad posle svega, na neki način sam ponosan i zadovoljan izborom, i preporučioi bih svakom ko želi istinski izazov i doživljaj prirodnih lepota, da uplaniraju ovaj maraton. Za one koji planiraju i čuvenu planinsku trku na Mon Blan, dobra vest – na ovom maratonu se dobija jedan kvalifikacioni bod, a ako sam dobro shvatio, za Mon Blan treba skupiti 5 bodova sa sličnih trka u zadnje dve godine.
Nakon trke u smiraj dana ispred planinskog doma na Pasterci je održano svečano uručivanje nagrada, uz prigodnu pasta- večeru. Druženje je nastavljeno do duboko u noć, uz pivo i gledanje fotografija i filmova, snimljenih tog dana tokom trke.
Rezultatski gledano, u zadnje dve nedelje sam “obarao” lične rekorde, najpre u Miškolcu 4:51:28, a sada i ovde sa 6:21:22, ali nisam nimalo opterećen time, biće toga još. Važno je učestvovati , upoznavati nove ljude, nove sredine, sticati nova iskustva…

Kratak rezime prethodnih 6 maratona za 6 nedelja. Nema tu mnogo šta da se priča, jednostavno to i nije neki “podvig”, ako se samo malo prisetim da sam 5 maratona istrčao u samo jednom danu, tj. u trci na 24 časa u Beogradu 2000. godine. I dalje važi teza da je maratonsko trčanje neiscrpni izazov, i ovih 6 maratona za 6 nedelja, odmah preinačujem u verovatnih 10 maratona za 10 nedelja. Iako nisam baš neki ljubitelj eksremalnih maratona, ovog puta se složilo da će baš sva četiri biti upravo takvi.
Ovaj prvi od njih spada u kategoriju planinskih (ukupna visinska razlika je preko 800 metara), i održava se u pitomom nacionalnom parku Bukki, kraj grada Miskolca na severo-istoku Mađarske. Naravno, kao i mnogo puta dosad, ovaj maraton mi je bio na putu do Poljske i moje Bernadete.
Maraton se održava po 19. put i bilo je očigledno da se Organizator u međuvremenu opskrbio svim potrebnim tehničkim stvarima za dobru organizaciju trku na otvorenom: šatori, stolovi, klupe, startna kapija, oznake na stazi…Nažalost, sutradan na trci se pokazalo da je džaba sva tehnika kad ljudski faktor zakaže.
Zahvaljujem se našem kolegi Arpadu Šarkeziju sa SOMARATON-a na svesrdnoj pomoći oko prevođenja najvažnijih informacija, kao i sa posredovanjem u  obezbeđenju besplatnog učešća u trci.

Sa Arpadovom preporukom ovde sam toplo dočekan. Nakon prijavljivanja, na obostrano ne baš sjajnom engleskom, shvatio sam da mi nude smeštaj u obližnjem, pretpostavljam, sindikalnom objektu, kako ga nazvaše “wooden house”, što sam protumačio kao bungalov. Međutim, predveče, kad su me tamo odveli, pokazalo se da tamo nema spavaćih soba. Ali šta je – tu je. U  menzi sam spojio desetak tapaciranih stolica, i pripremio vreću za spavanje. Kako je objekat u šumi, a ja sam samcit u njemu, setivši se starog vica o izvesnoj Zagorki, koju kad su pitali, zar se ne boji noću  kroz šumu sama se vraćati sa posla, je nonšalantno odgovorila: “A kaj se mam bojat, vukov nema, penezi (novca) nemam, a fukat se znam.”, pa sam ja,  za svaki slučaj na sigurno sklonio veći deo novca, a preventivno, ne treba vraga vući za rep, pogasio sam sva svetla, i izašao na nadkrivenu terasu, da uz pivce uživam u romantičnoj kiši koja je već padala par sati, i kako se pokazalo padaće sa kratkim prekidima narednih dvadesetak sati. A onda sam na toj terasi doživeo “prosvetlenje”. Ne, nije to bilo neko duhovno prosvetlenje, već stvarno od strane roja SVITACA, živuljki koje nisam video od dečačkih dana. Jednostavno, njihova pojava posle toliko godina,  na mene, kao velikog zaljubljenika u prirodu , je ostavila veliki utisak, i rekao sam sebi – za ovo je vredelo doći i videti. Ostavljam slobodu pojedincima za komentar, da su mi se svitci pričinili posle onog piva, a možda i dva.
U ovoj trkačkoj manifestaciji bile su četiri discipline – ultramaraton na 50km, maraton, polumaraton i minimaraton. Prve tri discipline imaju zajednički start i kružne staze, koje se poklapaju u početnom delu trke. Nakon nekih dva kilometra, na jednoj rasrsnici u šumi, gore pomenuti ljudski faktor nas je trebao usmeriti levo, a on je uradio obrnuto, usmerio nas desno, i tek nakon nekih 2 km, neko je shvatio da je to pogrešna staza i svi nazad. Dakle, najmanje 4 km smo trčali više, što se vidi i po rezultatima. Da bi zbrka, bila kompletnija, u tom trenutku su naišli u susret trkači minimaratona, čija je to prava staza, i na uskim blatnjavim stazama je nastao haos.

Nekako smo se iščupali iz te šume, nakon čega je nastao period trčanja po asfaltu, tucaniku i kamenim stazama, uz konstantni uspon sve do 24. km, kada smo se ponovo obreli u šumi, uglavnom na nizbrdici, gde se na klizavim blatnjavim stazama gledalo samo kako održati ravnotežu. Na kraju onog dugog uspona, bio sam svestan iscrpljenosti, ali sam takođe znao da na ovoj nizbrdici nesmem prohodati, jer bih na tih 10-12 stepeni, sa skroz mokrom  majicom i patikama, sigurno se smrzao živ, što kažu. A ko bi očekivao takvo vreme u julu!!!  A priroda tog nacionalnog parka je prelepa, i verovatno je pravo zadovoljstvo tamo trčati u nekim normalnijim okolnostima. Tešivši se, da je i to manje zlo nego trčati na 30-35 stepeni, istrčao sam i ovaj maraton. Donja fotografija, verno dočarava moju začuđenost, kada mi je ova zgodna plavušica palcem pokazala da sam prvi u kategoriji M55-64.  Kasnije niz rezultata sam saznao da sam bio i jedini učesnik u toj kategoriji. Pa šta, ja sam u ovoj trci ipak pobedio sebe.

Naravno, nakon trke je priređen neizostavni mađarski gulaš i druženje uz pivo.
Usledio je dugi put vozom, sa četiri presedanja, preko Slovačke, kroz Košice, Žilinu, Čadcu, Skalite, i ponovnog hodanja po željezničkim pragovima do Zwardonja u Poljskoj, o čemu sam pisao u članku sa maratona u Čadci.