Zagrebački maraton, 9.10.2011

Po ko zna koji put sam se osvedočio na brojnim maratonskim putovanjima, da upoznavanje novih gradova, ljudi, običaja, kultura, i  ono što se dešava izvan samog maratona je vrlo često neobičnije i zanimljivije od  samog maratona. Šta se to tako ovog puta na zagrebačkom maratonu neobično desilo?

Još pre nekih 3-4 meseca moja prijateljica Bernadeta i njeno trkačko društvo iz grada Tihi u Poljskoj, su odlučili da učestvuju na zagrebačkom maratonu. Kada su mene pitali da li ću i ja doći, odgovorio sam da je mala šansa, jer istog dana je i novosadski maraton, a ne bih da prekinem tradiciju učestvovanja na svih prethodnih 18 maratona.

Vreme je prolazilo, a onda pre nekih desetak dana sam dobio poruku od Bernadete da su potvrdili dolazak na maraton, i da su već rezervisali smeštaj u Zagrebu u ulici Barutanski brijeg 47. Odmah mi  ta ulica učinila nekako poznata, i narednih nekoliko dana nije mi davala mira, motala se po glavi, i skoro da sam bio siguran da ja tu ulicu znam, da ta ulica ima neku vezu sa nečim što mi se desilo u životu. Međutim tih prvih dana nikako nisam mogao da se setim odakle mi je poznata ta ulica.

Onda je usledilo putovanje na budimpeštanski maraton i skoro da sam zaboravio na ulicu. A kako i ne bih u toj prelepoj Budimpešti, u veličanstvenoj trkačkoj atmosferi pre, tokom i posle maratona, sa 3650 maratonaca i skoro 10000 u ostalim pratećim trkama, štafeti, 30km… O tome su nadahnuto napisali Šarkezi Arpad i Ćirić Dragan na stranicama SOMARATONA. Ja bih ovde samo napisao o fantastičnoj ideji organizatora da u većini evropskih zemalja imenuje svojevrsne trkačke ambasadore.

Za Srbiju je imenovan Pošarac Ivan, a za Makedoniju Jovica Stojanovski, koji su imali pravo da dovedu još jednog maratonca iz svoje zemlje, sve besplatno. Za Pošarca ne znam da li je bio u Budimpešti, i da li se angažovao da  još nekom našem trkaču omogući učešće u tom maratonu sa tako primamljivom ponudom, (bar ga nema na listi onih koji su istrčali maraton), ali dobro znam kakav je gest solidarnosti uradio Jovica. Naime, kako niko od makedonskih maratonaca nije bio zainteresovan za Budimpeštu, Jovica se obratio nama u Srbiji za ustupanje tog drugog besplatnog mesta. Naravno, da sam oberučke prihvatio takvu povoljnu ponudu, pogotovo sada kada sam nezaposlen, a sa pritajenom željom da ove godine istrčim 30 maratona. Jovice, druže, hvala tebi i tvojoj porodici, za putovanje i druženje. A tamo je zaista bilo lepo videti sve te ambasadore, obučene u uočljive majice sa prigodnim tekstom na raznim jezicima, u ulozi pokretnih informacionih pulteva.

Kao i Ćirić i ja bih ovde dodao šta znači ta “reka” maratonaca, koja te jednostavno vuče za sobom. Naravno, nije baš tako sve prosto, u početku treba se držati mirnijih tokova te “reke”, ja sam se držao grupe na 4.00.00, a onda sam u drugoj polovini iskoristio „povoljne struje“ jedne poljske grupe trkača, sa kojom sam se jednostavno preneo do cilja. Ponovo sam u trci ostvario pravi ritam, u kojoj se druga polovina istrči brže nego prva, ovde konkretno brže za preko 2 minute.

Kući sam se vratio sa Ćirićem i Zarijom Milanovićem, koji mi se ponudio, kao i mnogo puta dosad, za prevoz na zagrebački maraton. Nakon toga sam počeo da se kolebam da ipak odem u Zagreb, uostalom, pre ili kasnije nešto će se desiti zbog čega neću moći učestvovati u Novom Sadu, ali kada sam detaljnije pregledavajući sajt maratona otvorio link sa čudnim, na prvi pogled, nazivom „4 maratonca“, konačno sam se odlučio za Zagreb. A na tom linku spisak sa sve fotografijama četvorice hrvatskih maratonaca koji su pretrčali svih prethodnih 19 maratona u Zagrebu. Bio sam zadivljen takvom pažnjom organizatora. Iz iskustva znam da je slično na mnogim poljskim i slovačkim maratonima, gde takvi verni maratonci, obavezno posle svakog maratona na završnoj ceremoniji dobijaju prigodan poklon Organizatora. Uzgred, ove godine je na moju ličnu inicijativu bilo slično i na beogradskom maratonu, gde su Nikoliš Dušan i Stojanka Sokol, sa najviše učešća dobili zasluženu pažnju i poklone. A šta može čovek očekivati u Novom Sadu, gde ni prvoplasirani nisu udostojeni bar neke simboličke nagrade.

Nakon odluke da učestvujem u Zagrebu, ponovo mi se ulica Barutanski brijeg počela motati po glavi. Tek kad sam na internetu otvorio plan grada Zagreba, i kad sam video da je ta ulica nešto iznad stadiona „Dinama“ proradili su mi „klikeri“. Davne 1976. godine, na povratku sa „Elektrijade“ u Poreču, svratio sam u Zagreb, kako bih gledao utakmicu Jugoslavija – Vels i uzgred posetio dobrog drugara, sa kojim sam prethodne godine bio nekih nezaboravnih 7-8 nedelja na studentskoj praksi u Varšavi, u Poljskoj, u okviru međunarodne razmene studenata tehnike. Ipak, nakon 35 godina, u prvi mah nikako nisam mogao da se setim imena tog drugara, iako sam i našao u starom albumu već pomalo izbledelu fotografiju, na kojoj smo zajedno u društvu još nekih stranih studenata sa izleta u Krakovu. A onda, tokom jednog treninga, uoči polaska za Zagreb, samo mi je odjednom u glavi blesnulo – MIKOVIĆ MARIJAN. Čim sam došao kući otvorio sam internet, i na listi desetak osoba sa istim imenom i prezimenom našao sam i pravu, koja stanuje baš u toj ulici Barutanski brijeg. Jednostavno, nisam mogao da verujem da je moguća takva koincidencija – drugar, kojeg sam upoznao u Poljskoj pre 36 godina, da stanuje upravo u ulici, gde moji drugari iz Poljske imaju smeštaj.

Naravno, da sam u Zagrebu, nakon smeštaja u iznajmljenom apartmanu, posetio sa Bernadetom mog starog drugara Marijana. Kad se pojavio na vratima, zahvaljujući fotografiji odmah sam ga prepoznao. Zanimljivo je da on mene nije odmah prepoznao, kako je kasnije rekao, sada sam mnogo mršaviji, a kad sam ga podsetio samo sa ovim rečima – Varšava, 1975, uzviknuo je – BOROTA. Zapanjio me je svojim pamćenjem moga prezimena, doduše u nešto izmenjenom obliku, verovatno pod uticajem poznatog golmana reprezentacije iz onih starih dobrih vremena. Kasnije smo Bernadeta i ja, bili gosti u njegovom divnom domu, sa još divnijom porodicom, gde smo u jednom opuštenom razgovoru evocirali uspomene na te nezaboravne dane. Usput mi je ispričao, takođe zanimljiv splet događanja. Naime, u Novom Vinodolsku, gde ima vikendicu, je upoznao Japanca, koji je tu bio na letovanju, a koji inače živi u Nemačkoj. Kroz 2-3 godine, taj isti Japanac je prebačen da radi u Zagreb, i zamislite u istu firmu, gde je radio i Marijan.

Na zagrebačkom maratonu već sam učestvovao 2003. godine. Odmah se moglo uočiti da je u međuvremenu ovaj maraton prerastao u jednu zavidnu trkačku manifestaciju. U maratonu je bilo 265 učesnika, a u polumaratonu 664. Sve je lepo funkcionisalo i pre i posle trke, jedina zamerka je da je bilo malo okrepnih stanica. Doduše, u tom prohladnom danu na 10-12 stepeni, to se i nije tako primećivalo, ali na 25-30 stepeni, kako je bilo prethodnih dana, to bi sigurno bio problem. I ovde sam uzeo sličnu taktiku kao u Budimpešti, rezervisan start sa grupom na 4.00.00, a onda u društvu sa novim trkačkim prijateljem Evačić Jurajem iz Koprivnice, (upoznali smo se na maratonu u Bratislavi), nastavio sam u nešto bržem tempu, da bih drugu polovinu završio slično kao i Budimpešti za 2 minute brže. Ovog puta sam motiv našao u dostizanju maratonaca ispred sebe, jedan period trčanja u zavetrini iza njih, a onda opet dostizanja sledećeg, pa sledećeg…Isto tako, svi ovi inspirativni susreti sa Benjom i njenim društvom, Marijanom, Jurajem i još nekim poznanicima iz stare dobre Juge, su sigurno doprineli da ostvarim najbolji rezultat u svih ovogodišnjih 23 maratona. Teško je to objasniti, pogotovo ako se uzme u obzir da sam u prethodne naporne 4 nedelje imao 2 maratona, planinsku trku na 48km u Fruškoj Gori, i trku na 6 sati u Beogradu sa 56km, međutim sigurno je bilo inspirativno i to da mi je ovo bila jubilarna 200-ta maratonska i ultramaratonska trka.

U ovom maratonu  (vidi rezultete ovde) učestvovali su još iz Srbije, Zarija Milanović i Miroslav Pajić, Vladimir Sremčević i Janković Zoran, koji je u izvanredno dobrom vremenu bio prvi u svojoj kategoriji M50. Za posebnu priču je bio susret Jankovića sa svojim starim dobrim trkačkim drugarima iz onih predratnih vremena. Voleli bismo da to čujemo od samog „profe“, a za to imamo priliku tokom višesatnog putovanja do Podgorice.

Nakon maratona, sa poljskim drugarima bio sam u njihovoj  ambasadi. Tog dana u Poljskoj su se održavali parlamentarni izbori, i zamislite, onako  iscrpljeni posle maratona, nisu se nimalo kolebali da odpešače nekih 2-3 km do Ambasade i obave svoju građansku dužnost. A tamo, onako sportski obučeni, sa medaljama oko vrata, od strane osoblja Ambasade,  dočekani su kao šampioni. Ja moram dodati, da je moja Bernadeta bila i više od toga, još jednom se pokazala kao fenomen i junak. U zadnjih 4-5 meseci skoro i da nije trenirala, tek 1-2 treninga nedeljno po 6-7km, uglavnom zbog brojnih profesionalnih obaveza i kućnih poslova. Iako smo svi bili skeptični, da će uspeti uopšte da završi maraton, a kamoli u limitirano vreme, Benja je demonstrirala svoju odlučnost, izdržljivost i istrajnost, i uz moju asistenciju i bodrenje u zadnjem kilometru, završila maraton tačno u limitirano vreme, dakle 5:00:00 neto.

Autor: Drago Boroja