Još jedno maratonsko putešestvije PL-CZ-PL

Januarski kolektivni odmor u fabrici iskoristio sam za još jedno maratonsko putešestvije. Kao i obično, glavno odredište je grad Tihi u Poljskoj gde živi moja prijateljica Bernadeta, od milja Benja.

Benja, Ostravski polumaraton, 02.01.2011

Već sam to pisao u ranijim člancima, ali ću ponoviti da sam Bernadetu upoznao tokom novosadskog maratona 2004. g. i od tada traje možda jedan od najlepših perioda u mom životu. Bernadeta, inače po struci psiholog, je ne samo jedna izuzetna žena, uvek vedrog duha, puna pozitivne energije, već i dobra maratonka. Zanimljivo je da je sa trčanjem počela da se bavi  u svojoj 40.-oj godini, tako reći slučajno, na letovanju na Baltičkom moru, kada ju je koleginica nagovorila da učestvuje na tamošnjoj rekreativnoj trci, bez ijednog prethodnog treninga. I zadivljujuće je kako Benja postiže sasvim solidne rezultate, a sa tako malo treniranja. Ona verovatno u jednom mesecu nikad nije više pretrčala od 150 km, a obično je to manje od 100 km, a često zbog svojih brojnih profesionalnih obaveza ne trenira po nekoliko nedelja. Ipak, u svojoj desetogodišnjoj karijeri, osim tridesetak „kraćih“ trka, ona za sobom ima pretrčanih 22 maratona i 4 ultramaratona. U šali sam joj jednom rekao da sam ljubomoran na njenih tridesetak pehara osvojenih što u veteranskom, što u generalnom plasmanu. Za nekog ko tako malo trenira, lični rekordi su sasvim dobri: maraton – 4:17:30, 12 h – 83km, 24h – 130km. Kod nas je učestvovala 3 puta na novosadskom maratonu, i jednom na niškom i podgoričkom, kao i na trkama u B. Palanci, Kanjiži i Loznici. Sada smo u dogovoru da u martu zajedno učestvujemo na 2. Ultramaratonskoj  trci MARATON MARATONA.

Nakon zajednički provedene novogodišnje noći, Benja i ja smo otputovali u grad Ostrava na severo-istoku Češke, nekih 80 km od Tih. Tamo smo zatekli našeg maratonca Vojislava Ćurulića iz Beograda, koji je tamo došao nakon našeg prethodnog telefonskog razgovora i moje najave učestvovanja u tom maratonu. Bio je prilično ozlojeđen, jer se pretthodnog dana tj. 1. januara prilično namučio. Naime, tog dana praktično sve je bilo zatvoreno, i pradavnice i menjačnice, povoljniji hoteli zauzeti, tako da se dosta napešačio dok je našao hotel sa prihvatljivom cenom.

Ostrava

Grad Ostrava ima preko 300.000 stanovnika, i sastavljen je od brojnih naselja ispresecanih šumama i parkovima, tako da se grad prostire na teritoriji od nekih 15 kilometara. Stariji delovi grada imaju vrlo zanimljivu i za oko prijatnu arhitekturu. Grad Ostrava je poznat po 50-godišnjoj tradiciji organizovanja IAAF-ovog atletskog mitinga. U samoj Češkoj, grad Ostrava je priznati maratonci centar ne samo po dobrim i brojnim maratoncima, već i po organizacijama maratonskih trka. Postoji podatak da je 2005. godine u Ostravi održano čak 17 maratona i ultramartona. Osim klasičnih atletskih klubova postoje nekoliko maratonskih klubova i svako od njih organizuje neki svoj maraton.

Za ovaj Ostravski novogodišnji maraton 2. januara, u organizaciji „Balaž extreme team-a“, sigurno se može reći da ne spada čak ni u kategoriju „običnih maratona“, o čijim karakteristikama sam napisao u prethodnom članku Još jedno maratonsko putešestvije SLK – POL – SLK. Jednom rečju, vrlo mršava trka. Inače, trči se osam krugova u jednoj šumi, sa velikim brojem skretanja. Nažalost, organizatori se nisu pobrinuli da propisno naznače mesta skretanja, tako da su mnogi učesnici nekoliko puta promašili stazu. Staza je bila sa utabanim snegom, prilično klizavim. Posle prethodnih provedenih dana u Poljskoj gde je temperatura bila i do -10 stepeni celzijusa, ovih -1+1 stepeni su mi nekako delovale kao prolećne, tako da sam u nekom svom ujednačenom ritmu, uprkos dva promašaja staze, istrčao dosta lako za 4:00:01. Benja je trčala polumaraton, a svi rezultati se mogu naći na Ostravski novoročni maraton. Naravno i ovde je učestvovao Simon Aleksander, pomenuti u prethodnom članku, i tako uknjižio svoj 605. maraton.

Nakon trke na železničkoj stanici oprostili smo se Vojom, koji je otputovao u pravcu Beograda, a Benja i ja nazad u Tihi.

U nedelju 9. januara, u samim Tihima, učestvovali smo u trci na 10km, u spomen na nedavno preminulog čuvenog poljskog maratonca Pawela Lorensa. Početkom devedesetih Imao sam tu čast da upoznam tog izuzetnog čoveka i maratonca, koji je uzmeđu ostalog bio na pobedničkim podijumima Valencije, Berlina,  Barselone, sa ličnim rekordom 2:13:05. Trku je organizovao lokalni amaterski klub trkača „40 latek“ (40-godišnjaci), u obližnjoj šumi, gde i inače organizuju svoju Ligu trčanja. Posle trke, kao i obično, uz logorsku vatru, bilo je veselo druženje, uz bogat „švedski sto“ i naravno votku i pivo. Tradicionalno na kraju sezone, osim proglašenja najboljih članova kluba,  proglašava se i  novi član «kluba dedica», tj. član kluba koji je te sezone bio najneaktivniji, i koji simbolično za uspomenu dobija štaku sa zvoncetom. Zanimljivo je da njihova liga trčanja često nema strogi trkački karakter, tako da na primer  povremeno organizuju svojevrsni bijatlon, gde umesto puškom, gađanje improvizovane mete se vrši grudvama snega ili nečim sličnim.

Uz logorsku vatru, pivo… Drago i Benja

I opet kao obično, u povratku kući, nastojim da istrčim još neku trku usput. Pokazalo se da je to, kao i prošle godine, maraton u organizaciji kluba MK Seitl iz Ostrave, koji se održao 15. januara 2011. Ovaj maraton se već 7 godina tradicionalno održava u spomen na tragično preminulog ostravskog trkača Jaroslava Dubnički. Zajedno sa Vojom, koji je ponovo doputovao u Ostravu, smešteni smo u stanu bivšeg češkog maratonca Vladimira Pasternaka, poznatijeg pod imenom Sandokan.

Sandokan je jedan veoma zanimljiv lik, a jedna od specifičnosti je uredno vođenje celokupne statistike svih trka u Češkoj u Excelovim tabelama. Trebalo je da vidite na stotine ili čak hiljade raznoraznih tabela. Ja sam dosad mislio za sebe, da sam fanatik u statistici naših maratona i ultramaratona, ali sad vidim da sam malo dete u poređenju sa Sandokanom. Doduše, mogao sam se još jednom uveriti kako je moja Access-ova baza podataka daleko jednostavnija i pogodnija za vođenje i izradu različitih izveštaja. Inače, Sandokan je u periodu od 1987. do 2000. godine, istrčao 75 maratona i 25 ultramaratona sa ličnim rekordima: maraton – 2:38:21, 100km – 7:49:33, 12h – 135km, 24h –216km. Zbog povrede ahilove tetive više ne trči, a kondiciju održava povremenim pešačenjem ili vožnjom bicikla. Kao pravi maratonac, što bi rekao profesor Janković, još nešto održava, a zahvaljujući čemu će uskoro sa “hmeljskim” limenkama obložiti zidove jedne sobe. Sada je i međunarodni atletski sudija.

“Uspavani” Drago i Voja

Na ovom maratonu sam trčao i prošle godine, a za razliku, umesto klizavog snega, i hladnog i vetrovitog dana sa  –3 stepena, imali smo skoro suvu stazu sa prijatnih 7 stepeni. I ovde se trčalo 8 krugova po nešto valovitoj stazi. U odnosu na Novogodišnji maraton, ovaj je mnogo organizovaniji. Svi učesnici maratona su dobili statuete trkača sa gravurom maratona na postolju. U obližnjem restoranu, obavljeno je dodeljivanje skromnih novčanih nagrada, uz takođe skromni ručak i pivo. Međutim ja sam sa Sandokanom i još par čeških maratonaca ostao do kasno u noć, uz večeru i ne baš mali broj krigli odličnog češkog piva, kao i šampanjca iz pehara, koga je dobio jedan maratonac za istrčanih 100 maratona. Ovakva praksa dodeljivanja jubilarnog pehara za novog člana kluba 100 maratona je standardna u Ostravi. Nije ni čudo kad se zna da je direktor trke Oto Seitl, treći na rang listi članova kluba 100 Češke, sa 364 maratona i 38 ultramaratona, i čiji su lični rekordi više nego impresivni: maraton – 2:27:53, 100km – 7:17:00, 12h – 147km, 24h – 251km, 6 dana – fenomenalnih 832km. Rezultati ovog maratona.

Lično mi je veoma drago, da na oba ova maratona je učestvovao i Vojislav Ćurulić. Doduše, posle brojnih maratona u Italiji i Nemačkoj na kojima je Voja učestvovao prošlih godina, ovi ostravski maratoni nisu baš ostavili neki utisak na njega, što je i razumljivo. Možda su  tome i doprineli problemi sa nogom i stomakom koji su ga pratili na obe trke, i zbog kojih nije mogao da iskaže sve svoje mogućnosti. Ali i pored toga su ga neki češki maratonci nazvali srpskim herojem, a jedan od njih mi je i ovo ispričao – uoči starta bio je prilično nervozan i sumnjičav  u sebe zbog neke lakše povrede, ali kad je video Voju, kako sa svojom hendikepiranom rukom trči i bori se, rekao je sebi zaboravi na sve i ugledaj se na ovog čoveka-istinskog junaka. A Voja je zaista junak. Posle strahovitog saobraćajnog udesa, i brojnih povreda, lomova, operacija,  Voja već 30 godina savlađuje sve svoje životne nedaće, a od pre tri godine, nakon preporučenog programa od strane g-đe Jorge „svaki dan 10.000 koraka“, Voja je na zadivljujući način prešao na maratonsko trčanje. Samo u prošloj godini je pretrčao 13 maratona (vidi Rang- lista za 2010) ostvarivši i respektni lični rekord na berlinskom maratonu od 3:26:05. Po svemu sudeći, već za dve, a eventualno tri godine, Voji ćemo poželeti dobrodošlicu u klub 100 maratona, naravno  kao pripravniku sa 50 maratona.

Voja, novogodišnji maraton u Ostravi, 02.01.2011

I tako, završilo se još jedno maratonsko putešestvije na relaciji CZ – PL – CZ,  sa istrčanim 144. – im  i 145. – im maratonom. Kao i ranije, pokazalo se da ovi «obični maratoni» imaju na pretek zanimljivih i neobičnih pojedinaca, za koje je vredelo doći i upoznati ih. Nema potrebe posebno isticati 17 medenih dana provedenih u društvu moje Bernadete.

Boroja Drago